Na dečjem plitkom bazenu vidim kako jedan otac beuspešno pokušava da nagovori svog četvorogodišnjeg sina da skoči u vodu: "Hajde, ne boj se, uhvatiću te. Hajde, ja sam tu. Pogledaj onog dečaka kako se ne boji." Ovo nije prvi put da prisustvujem sceni u kojoj tako malo dete nema poverenja u svog roditelja. Slične scene su svakodnevna pojava na dječijim igralištima i drugim javnim mestima. U vrtićima nekoj deci je potrebno puno vremena da se prilagode uslovima bez roditelja. Neka deca zbog ovog preplaču i prve školske dane. Zašto neka deca ne veruju kada im roditelji kažu da će se vratiti po njih?
Odgovor je vrlo očigledan i zanimljivo je da se na ovu pojavu gotovo nigde ne ukazuje, a toliko se priča o roditeljstvu: DETE NE VERUJE RODITELJU KOJI (GA) LAŽE.
Nama može izgledati kao banalna laž kada, da bismo sebi olakšali, kažemo detetu da ga neće boleti kad bude primao vakcinu ili da ćemo se vratiti na igralište čim "nešto vidimo kod kuće". Posebno raočaravajuće za dete su situacije poput "skoči u vodu, uhvatiću te", pri čemu roditelj pusti dete da se samo snađe. Dete će, možda, proplivati pod težinom stresa, ali nauči će i da nema potpuno poverenje u roditelja.
Nimalno bezazlene situacije po dečji psihološki razvoj su i one u kojima dete prisustvuje kada roditelj laže druge ili čini nešto nemoralno ili nepravedno drugim osobama. Pošto dete ima potrebu da na roditelja gleda kao na savršeno biće, ovakvi prizori, posebno ako su česti, verovatno će kod deteta stvoriti konfliktnu ličnost koja će teško ostvarivati kvalitetne veze, za koje je, naravno, poverenje od ključnog značaja.
Za decu, posebno malu, nema banalnih laži, pogotovo zbog posledica koje imaju na dečji psihološki razvoj. Stoga, na pitanje "Da li će me boleti vakcina?", odgovor bi mogao da bude: "Da, boleće te, ali će bol brzo nestati i mi ćemo posle toga raditi nešto što ti voliš." Naravno, posle vakcine ćemo STVARNO raditi nešto u čemu dete posebno uživa.
Milena Mićić
Нема коментара:
Постави коментар