Predlog za unapređenje formalnog obrazovanja: Sadržaji koji razvijaju emocionalnu inteligenciju

Gotovo da nema dana da u Bosni i Hercegovini i Srbiji mediji ne prenesu neku tragičnu vest o izvšenom nasilju. Čini se da je nasilje u porodici i vršnjačko nasilje posebno u porastu. Nažalost, broj samoubistava svakodnevno puni stranice crne hronike. Postoje i poražavajući podaci o korišćenju antidepresiva, što ukazuje na sve slabiju sposobnost pojedinca da se adekvatno suoči sa stresom. Sve je više i osoba koje u svojim kasnim tridesetim nemaju zadovoljavajući emotivni život i svoju porodicu. O posledicama opšteg otuđenja i pada nataliteta stalno se govori i piše. Međutim i pored ovakvog alarmantnog stanja, u formalnom obrazovanju  se nedovoljno pažnje  posvećuje razvoju emocionalne inteligencije.

Postoji niz istraživanja koja naglašavaju da deca sa razvijenijom emocionalnom inteligencijom srećnija i zadovoljnija, te da postižu bolji uspeh u školi. Emocionalna inteligencija podrazumeva empatiju, asertivnost, sposobnost prepoznavanja sopstvenih i tuđih osećaja, ali i kontrolisanja svojih reakcija. Iako se i emocionalna inteligencija delom stiče genetskim nasleđem, može da značajno razviti procesom učenja.

Wikipedia: Pojam emocionalne inteligencije obradio je Danijel Golman (engl. Daniel Goleman) u knjizi „Emocionalna inteligencija“, objavljenoj 1994.

Prema Golmanu, model emocionalne inteligencije  sastoji se od nekoliko bitnih komponenata:

1. Samosvest – sposobnost „čitanja“ sopstvenih emocija i shvatanje kakav uticaj imaju na okolinu
2. Donošenje odluka – proučavanje sopstvenih postupaka i poznavanje posledica
3. Upravljanje osećanjima – spoznavanje šta je podloga osećanja
4. Prevazilaženje stresa – naučiti opuštati se i razumeti važnost opuštanja
5. Empatija – razumevanje tuđih osećanja i uvažavanje različitosti mišljenja
6. Komunikacija – razgovarati o osećanjima sa razumevanjem i biti dobar slušalac
7. Samootkrivanje – razumevanje potrebe za otvorenošću i poverenjem, naučiti kada i kako govoriti o svojim osećanjima
8. Pronicljivost – prepoznavanje obrazaca u ličnom i životu drugih ljudi
9. Samoprihvatanje – umeti prihvatiti svoje mane, umeti ceniti svoje vrline
10. Lična odgovornost – preuzeti odgovornost i umeti prepoznati posledice ličnih odluka i reagovanja
11. Samopouzdanje – umeti izložiti svoje brige i osećanja bez ljutnje i pasivnosti
12. Grupna dinamika – spoznati kada pratiti, a kada voditi
13. Rešenje konflikta – model „pobediti/osvojiti“ pri pregovaračkom kompromisu

Učenici sa sobom neretko nose teško breme porodične situacije, uz koju se "kači" i sagledavanje sopstvene vrednosti u društvenoj grupi. Za ovako teške zadatke oni često nemaju veštine ni životno iskustvo.  Stoga, uopšte nije iznenađujuće što je učenike koji ne mogu da se nose sa svojim emotivnim delom  teško zainteresovati da bilo kakve druge obrazovne sadržaje.  

Poseban je paradoks što se, kasnije, ulazi u veoma značajne životne situacije na koje je retko ko "primpremljen" poput braka i roditeljstva. To trenutka kada se stekne "životna mudrost" velika je verovatnoća da će nastati  velike greške koje mogu na veoma negativan način uticati na okruženje u kome deca odrastaju i time direktno na decu. Tako  se formira začarani krug iz kog se generacijama teško izlazi bez pomoći veština emocionalne inteligencije. 

Zbog svega gore navedenog, smatram da bi što više sadržaja kojima se razvija emocionalna inteligencija trebalo što pre uvesti u formalno obrazovanje.  

O potrebi da nastavnici imaju razvijenu emocionalnu inteligenciju, pisala sam i na: LINK

Milena Mićić

ZNAČENJA TERMINA IZ OBLASTI OBRAZOVANJA

Kliknite na link:   ZNAČENJA TERMINA IZ OBLASTI OBRAZOVANJA

O autoru

Osnovne studije (Engleski jezik i književnost) završila sam na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Stručno usavršavanje sam najpre obavila u Velikoj Britaniji, a zatim sam pohađala veliki broj stručnih seminara u Srbiji. Master studije, sa prosekom ocena 10,00  zavšila sam na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci odbranivši tezu iz oblasti Metodika nastave engleskog jezika. Dugogodišnje iskustvo u nastavi engleskog jezika stekla sam u okvirima formalnog (osnovna škola, gimnazija, srednja stručna škola, univerzitet), neformalnog (privatne škole stranih jezika) i informalnog obrazovanja u Srbiji i Republici Srpskoj (BiH). Pored neposrednog rada u nastavi, na poziv obrazovnih organizacija,  držim stručne seminare i obuku novih nastavnika engleskog jezika. Kroz ove seminare i obuku prošli su nastavnici dve privatne škole stranih jezika u Banjaluci. Majka sam dvojezičnog đaka petog razreda (srpski - engleski).

Imejl: milenazecevic@yahoo.com



MOJA JAVNA PREDAVANJA I GOSTOVANJA U MEDIJIMA (LINK)

Predlog za unapređenje formalnog obrazovanja: Obavezan master iz Metodike nastave

Ono što se često podrazumeva i stoga retko kada razmatra je da nastavnici koji rade u osnovnim i srednjim školama imaju ažurirana pedagoška znanja i veštine. Međutim, to neretko nije slučaj. Kako za neke predmete (uglavnom iz oblasti prirodnih nauka) nema dovoljno raspoloživih nastavnika, u nastavi često rade oni koji nisu školovani za rad sa decom.

Dakle, jedan broj nastavnika nema dovoljno znanja o procesu učenja, o obrazovnom sistemu zemlje, ili prihvatljivim nastavnim pristupima. To bi možda moglo objasniti izrazito negativan stav prema školi kod učenika od početka predmetne nastave. Veliki broj učenika nižih razreda voli školu i ima odličan uspeh. Zašto je većina nezadovoljna školom kad pređe u više razrede? Evidentan je nesklad između očekivanja nastavnika i postignuća učenika.

Sasvim poseban paradoks je da i na nastavničkim smerovima, Pedagogiju i Metodiku nastave često predaju oni koji imaju veoma malo iskustva ili nikakvo praktično iskustvo u nastavi sa decom. Takođe, dešava se da oni koji vrše nadzor nad obrazovnim procesom nisu stručni ni sa pedagoške ni sa usko stručne strane (npr. nadzornik za nemački jezik je studirao japanski jezik).

Naravno, pedagoška i metodička znanja nisu dovoljna ukoliko nisu adekvatno primenjena. Teško je očekivati od osobe sa niskom emocionalnom/socijalnom inteligencijom da bude dobar nastavnik i kolega jer neće imati autoritet bez obzira na stručnost u oblasti koju predaje. Otuda, po mom mišljenju, potiče izuzetno velika frustriranost nekih nastavnika kontekstom u kome rade.

Moguće rešenje u vezi sa ovim vidim u obaveznim master studijama u oblasti Metodike nastave za one koji žele da rade u školi. Pored nastavnih pristupa, metoda i tehnika, ove studije bi trebalo da uključuju stvarno razumevanje koncepta celoživotnog učenja, kao i razvoj kritičkog mišljenja, te emocionalne i socijalne inteligencije nastavnika. Naziv studija bi, umesto Metodika, mogao biti i Celoživotno učenje ili nešto drugo što bi obuhvatalo sva pomenuta znanja i veštine.

Milena Mićić