Dakle, jedan broj nastavnika nema dovoljno znanja o procesu učenja, o obrazovnom sistemu zemlje, ili prihvatljivim nastavnim pristupima. To bi možda moglo objasniti izrazito negativan stav prema školi kod učenika od početka predmetne nastave. Veliki broj učenika nižih razreda voli školu i ima odličan uspeh. Zašto je većina nezadovoljna školom kad pređe u više razrede? Evidentan je nesklad između očekivanja nastavnika i postignuća učenika.
Sasvim poseban paradoks je da i na nastavničkim smerovima, Pedagogiju i Metodiku nastave često predaju oni koji imaju veoma malo iskustva ili nikakvo praktično iskustvo u nastavi sa decom. Takođe, dešava se da oni koji vrše nadzor nad obrazovnim procesom nisu stručni ni sa pedagoške ni sa usko stručne strane (npr. nadzornik za nemački jezik je studirao japanski jezik).
Naravno, pedagoška i metodička znanja nisu dovoljna ukoliko nisu adekvatno primenjena. Teško je očekivati od osobe sa niskom emocionalnom/socijalnom inteligencijom da bude dobar nastavnik i kolega jer neće imati autoritet bez obzira na stručnost u oblasti koju predaje. Otuda, po mom mišljenju, potiče izuzetno velika frustriranost nekih nastavnika kontekstom u kome rade.
Moguće rešenje u vezi sa ovim vidim u obaveznim master studijama u oblasti Metodike nastave za one koji žele da rade u školi. Pored nastavnih pristupa, metoda i tehnika, ove studije bi trebalo da uključuju stvarno razumevanje koncepta celoživotnog učenja, kao i razvoj kritičkog mišljenja, te emocionalne i socijalne inteligencije nastavnika. Naziv studija bi, umesto Metodika, mogao biti i Celoživotno učenje ili nešto drugo što bi obuhvatalo sva pomenuta znanja i veštine.
Milena Mićić
Нема коментара:
Постави коментар