RADITE LI PO UDŽBENIKU ILI NPP-u? ZNAJU LI SVI NASTAVNICI OVO?

Na društvenim mrežama se među nastavnicima povela diskusija da li nastavnik iz predmeta Engleski jezik u 2. razredu osnovne škole u Srbiji može da oceni učenika nižom ocenom jer učenik ne demonstrira da zna kako se pišu reči na engleskom. Problem je što pisanje i čitanje nisu predviđeni NPP-om za ovaj razred.

 

Jedan broj nastavnika smatra da „od viška glava ne boli“ i da bi svaki nastavnik trebalo da ocenjuje u skladu sa svojim idejama o onome što je bitno. Očigledno je da jedan broj nastavnika ne razlikuje obrazovanje u formalnom, neformalnom i informalnom kontekstu. Da ne dužim, škole i nastavnici za koje je nadležno relevantno ministarstvo dužni su da se pridržavaju glavnog dokumenta na kom se temelji nastava u školi, a to je Nastavni plan i program (NPP). Sasvim je druga priča da li je NPP kvalitetno napisan. Logično je i poželjno izložiti učenike znanjima i veštinama koje ne predviđa NPP, ali samo na korist a ne na štetu učenika i njihovog uspeha. U neformalnom (npr. kursevi jezika) i informalnom (samostalno učenje) obrazovanju, naravno, moguće je raditi drugačije od škola u formalnom obrazovanju. 

„Glavni dokumenti na kojima se temelji nastava u formalnom obrazovanju su Nastavni plan i Nastavni program. Njima se određuju sadržaji, ciljevi, ishodi i vremenski okviri za realizaciju obrazovanja.“

Ipak, čini se da mnogi nastavnici koji rade u formalnom obrazovanju nisu svesni da je NPP osnovni školski dokument A NE UDŽBENIK. Ovo je posebno važno za nastavu stranih jezika, za koju se često koriste strani udžbenici i čiji se sadržaj ne poklapa u potpunosti sa zahtevima NPP-a za određeni razred.  Na primer, NPP za predmet ENGLESKI JEZIK za prvi i drugi razred osnovne škole u Srbiji (treći razred u Republici Srpskoj) izričito nalaže da se nastava fokusira na razvijanje veština govora i slušanja. Mnogi nastavnici uvode pisanje i čitanje, što nije problem ukoliko učenici imaju odlično razvijene veštine govora i slušanja za taj uzrast. U praksi se, pak, češće dešava da učenici nisu savladili osnove ove dve veštine a nastavnik traći dragoceno vreme na času tražeći od učenika da prepisuju reči sa table ili iz knjige. Ponekad se ide i u krajnost, pa se to što učenik ne zna kako se neka reč piše na engleskom u 2. razredu osnovne kažnjava nižom ocenom i tako se ovi učenici stavljaju u neravnopravni položaj u odnosu na učenike drugih nastavnika koji rade po propisima.  

Ovo bi oni koji obučavaju nastavnike morali da imaju na umu! 

Milena Mićić

Kada će već jednom odlučiti da li će deca u školu ili ne?

Puno je negativnih komentara roditelja na vesti da je malo verovatno da će škole raditi kao pre epidemije. Očigledno je da većina onih koji komentarišu ove vesti preko društvenih mreža ŽELE da deca idu u školu KAO NEKAD a retki dodaju da bi trebalo i strogo poštovati standardne mere opreza.

Drage mame, bake, tetke (tate, dede, ujaci/stičevi ne diskutuju izgleda o ovome toliko kao mi ☺

Nažalost, virus ne haje mnogo za naše ŽELJE. Možemo mi da filozofiramo koliko hoćemo, kovid - 19 je realnost i moramo naći najbolje načine da se izborimo sa svim ovim: da sačuvamo zdravlje i živote i da deca dobiju što bolje obrazovanje. U ovom postu ću izneti svoje mišljenje o nekim komentarima a u drugom dati konkretne predloge kako da naša deca dobiju najbolje obrazovanje u datoj situaciji.

Najčešće primedbe su varijacije sledećih izjava: „Kada će već jednom odlučiti da li će deca u školu ili ne?“, „Kafići i bazeni mogu da rade, a škole ne mogu.“, „Neka deca nose maske u školi i onda su bezbedna.“„Deci je potrebna socijalizacija“, „Nije posao roditelja da podučava decu/zašto plaćamo nastavnike“.

·         „Kada će već jednom odlučiti da li će deca u školu ili ne?“

Ova odluka ne zavisi od VOLJE ili ŽELJE ministra, direktora škole ili učitelja. Odluka se donosi na osnovu procene epidemiološke situacije. Ministarstvo mora da se ponaša ODGOVORNO najpre prema bezbednosti dece, pa tek onda prema obrazovanju dece, da ima više razrađenih scenarija i da u septembru primeni onaj koji odgovara stanju epidemiološke situacije. Podaci ukazuju da raste broj dece bez hroničnih oboljenje na raspiratorima. Zamislite da se donese odluka da se ide u školu i da neko prethodno zdravo dete nastrada od virusa? Ko bi bio ODGOVORAN? Sasvim drugo pitanje je kako osigurati kvalitetno obrazovanje (ono ne mora da bude u školskim zgradama) ako situacija potraje. 

·         „Kako kafići i bazeni mogu da rade, a škole ne mogu?“

U najvećem broju slučajeva bazeni,  treninzi i kafići su na otvorenom. Deca idu na bazene, na treninge, u kafiće po svojoj volji i volji svojih roditelja. Ako se odluči da se u školu ide, to je obavezno, dakle, mimo volje i dece i njihovih roditelja. Govorimo o nekoliko sati u zatvorenom malom prostoru učionice, pet puta sedmično, gde ukoliko neko ima kovid, zaraza druge dece i nastavnika je skoro zagarantovana. Ne možete decu, posebno mlađu, kao životinje vezati za prostor od dva metra.

·         „Neka deca nose maske u školi i onda su bezbedna.“

Nošenje maske smanjuje VEROVATNOĆU da zarazimo druge, a ne garantuje da se to neće desiti. Pitanje je i kako će deca izdržati da budu stalno pod maskama i da li je to zdravo za njih, te da li će to uticati na njihovo zdravlje. „Činjenica je da stalno i dugo nošenje zaštitnih maski dovodi do brojnih zdravstvenih problema, a neki od tih problema u budućnosti mogu značajno da ugroze zdravlje deteta. Takođe na tom delu kože se ubrazno razvijaju gljivice i alergije. Tu je i problem sa decom koja boluju od astme i imaju problema sa disanjem i raznim alergijama.  Ova deca nikako ne mogu nositi zaštitne maske, a naterati dete koje ima astmu da nekoliko sati dnevno nosi zaštitnu masku, može biti i opasno po detetov život.“

·         „Deci je potrebna socijalizacija.“

Tačno. Socijalizacija u školi može da bude i dobra i loša. Postoje načini da se deca socijalizuju i van škole. Nemaju drugara van škole? Zašto? To je pitanje za Vas i Vaše dete.

·         „Nije posao roditelja da podučava decu/zašto plaćamo nastavnike.“

Uvek se razočaram kada čujem ovako nešto i kao roditelj i kao prosvetni radnik. Ogromna većina uspešnih učenika ima veliku podršku roditelja koji učestvuju u obrazovanju svoje dece svojim primerom, razgovorima u kući, parku...zajedničkim gledanjem edukativnih emisija, putovanjima, čitanjem knjiga, itd. Čak je i Tesla imao roditelje koji su ga podržavali u sticanju znanja.

Nastavnici nisu izabrali da ne rade u učionici i nisu nikako bili besposleni tokom onlajn nastave. Sve ovo je po prvi put prešlo najviše „preko njihovih leđa“. Šta više, bili su daleko zauzetiji neko u slučaju „klasične“ škole (odgovaranje na poruke i mejlove učenika, roditelja, direktora, Ministarstva, pregledanje domaćih zadataka, itd). Naravno, trebalo bi onlajn nastavu unaprediti i naći načine da nastavnici provode vreme sa učenicima "oflajn" na što bezbedniji način (npr. nastava u prirodi).

Dobra strana iskustva većine roditelja u podučavanju svoje dece je što sada retko ko sumnja u značaj i obim posla prosvetnog radnika u „klasičnim“ školama ☺