Rano učenje - šta znači pripremati dete za školu (iz ugla neuropsihologa)

Iako se kod nas ne praktikuje i ne propagira učenje čitanja, pisanja i apstraktne matematike na uzrastu od 3 godine, mnogi portali nekritički preuzimaju strane tekstove o ranom učenju koji se kod nas interpretiraju kao preporuka "ne baviti se decom osim kao sa životinjama - smeštaj, hrana, šoping ture, igra i maženje kad to odgovara vlasniku". 

Evo šta o ovome kaže Ana Vladimirovna Semjonovič, neuropsiholog, doktor psiholoških nauka, profesor na Katedri za kliničku psihologiju…

Privikavanje deteta na elementarni dnevni raspored je deo pripreme za školu. to se počinje već od 2-3. godine. Dete uči da je doručak tad i tad, ručak tad i tad. Fudbal se igra u toj i toj odeći, u pozorište oblačimo to i to.

Iz nekog razloga svi smatraju da saznajni procesi počinju tek kada je dete selo za sto i počelo da piše slova. A razvoj saznajnih procesa odigrava se zapravo i dok mama i dete šetaju kroz šumu i ona pita: "Vidi visibaba. Kakva je ona? Kakve su njene latice?" I zajedno sa detetom "savladava gradivo". A onda kaže: "A evo ljubičice?" Potom pita: "Šta ti misliš, po čemu su njih dve slične a po čemu se razlikuju? I ovo je cvet i ovo je cvet." Eto, to je razvoj saznajnih procesa. Kao  neuropsiholog, uveravam vas da je to najbolja moguća "priprema za školu" u uzrastu 3–4 godine.

Isto to može da se radi dok dete sedi za stolom a mama ga pita: "Šta misliš, da li mi sada ručamo ili doručkujemo? A šta to imamo na stolu što nije bilo kada smo doručkovali?" Još je bolje ako mu dok postavljaju sto postavlja pitanja. Može da na primer zapita: "A šta ćemo staviti pošto ćemo da ručamo? Hoćemo li staviti čaše ili šolje?" I to je takođe razvijanje saznajnih procesa.

A kada baka čita unučetu priču naglas – nije li i to razvoj njegovih saznajnih procesa… A šta vidimo u praksi?

Postoji zakon: svaki razvoj kreće od očiglednog ka apstraktnom. Ako učimo dete od tri godine da piše slova i brojeve, mi taj zakon okrećemo naopačke. A zakoni psihologije i evolucije moraju se izvršavati postojano, oni su jednako univerzalni kao Njutnovi zakoni. Narušavanje je moguće jedino na svoj rizik.

Ne govorim ovde o deci koja sa četiri godine sama vrlo lepo uče da čitaju. Ali praviti od toga univerzalni program razvoja, po mom mišljenju nije korektno.

Danas ima mnogo školica za razvoj umetničkih sposobnosti i roditelji praktikuju da u njih upisuju decu pre škole. Kako vi to komentarišete?

Neka to bude razvoj umetničkih sposobnosti tipa dramskih radionica, crtanje… Ali neka slova i brojeve ostave na miru.

Stanovište neuropsihologa smo saznali. A imate li vi lično, proživljeno iskustvo u pogledu ranog razvoja?

Ja sam sa tri godine naučila bez problema da čitam, istovremeno sam učila i engleski i muziku. Ali ja sam imala bake i tetke koje su mi kad sam imala tri godine formulisale tezu koju sam naučila kao azbuku: "Tvoja sloboda se završava tamo gde počinje sloboda drugog čoveka."

Pre dvadeset godina, kada je još postojala institucija bake, institucija normalnog lepog vaspitanja, mnogo ćoškova je na vreme ispeglano. Sada toga nema i nema ničega umesto toga. I zato, u celini sa orijentacijom na rani intelektualni razvoj, već danas se može izazvati emocionalno osiromašenje dečje populacije. Upravo to me plaši najviše od svega.

ЗАШТО УЧЛАЊЕЊЕ У ДЕЧЈУ БИБЛИОТЕКУ НИЈЕ БЕСПЛАТНО?

Преносим информацију о доброј пракси Билиотеке шабачке. У овој библиотеци не плаћа се чланарина за децу од рођења до осме године.

Без дањих коментара, позивам све директоре осталих библиотека да донесу овакву, или за децу још бољу, одлуку.

Vanškolsko obrazovanje i vaspitanje u ranom detinjstvu – jedno zapažanje

Čini mi se da su stavovi prema vanškolskom obrazovanju, a naročito prema predškolskom obrazovanju i vaspitanju kod nas polarizovani: veliki broj roditelja ima izrazito pozitivan ili naglašeno negativan stav prema važnosti predškolskog obrazovanja i vaspitanja (vrtići, klubovi, edukativne radionice, itd).

Tako, sa jedne strane imamo roditelje koji, npr. često pored osmočasovnog boravka u vrtiću, decu upisuju na više različitih dodatnih programa za koje dete ne pokazuje entuzijazam (strani jezici, balet, sport, klavir, itd) verujući da je to deo odgovornog ponašanja roditelja u 21. veku koji na taj način stvara osnovu za kasniji uspeh u akademskom i ličnom životu deteta. Sasvim suprotnog su stava mnogi roditelji koji veruju da bi deci trebalo dati gotovo punu slobodu u izboru aktivnosti koje im se nude u okvirima njihovog domaćinstva, javnih igrališta, igraonica, u angažovanju baka i deka, itd. Ovako ekstremni stavovi, čini mi se, da potiču od nedovoljnog sagledavanja svih aspekata, nazovimo ih, „istočnjačkog“ i „zapadnjačkog“ pogleda na obrazovanje i vaspitanje.

Roditelji iz prve grupe, svesno ili nesvesno, pripadaju tipu modernog „istočnjačkog“ roditelja iz zemalja koje se mogu ponositi vodećim mestima na mnogim listama najboljih „akademaca“ (Japan Južna Koreja, Singapur, Kina). Uspeh ovih zemanja na PISA i drugim testovima, obrazlaže se napornim učenjem i zalaganjem od najranije životne dobi. Ono što se, međutim, zaboravlja je da ovi testovi (pored značajnih uvida o funkcionalnom znanju) ipak pokazuju u kojoj meri su učenici u stanju da reše TESTOVE. Dakle, njihovi školski sistemi su usmereni na uspešno polaganje testova, a ne na sveobuhvatno obrazovanje koje uključuje mnogo više od odličnih ocena ili bodova. To, naravno, ne znači da ljudi iz ovih zemanja nisu dovoljno obrazovani, već da to nije u direktnoj uzročno – posledičnoj vezi. I što je važnije, ovde se često zaboravlja koliko je važno da dete u toku svakog dana ima dovoljno vremena za slobodnu igru samo ili i društvu. Dete mora da ima i dovoljno fizičke aktivnosti u toku dana i da boravi u prirodi i na čistom vazduhu. Ukoliko je dete preopterećeno obavezama, prvi znaci nerazumog pristupa ispoljiće se u detetovoj razdražljivosti, umoru, bezvoljnosti, nezainteresovanosti za obrazovne sadržaje  i drugim negativnim stanjima. 

Roditelji „zapadnjačkog tipa“ će možda navesti primere poput Finske koja je i dalje i prvih dvadeset najbolje rangiranih zemanja kada je školstvo u pitanju. Finski sistem je potpuno suprotan od gorenavedenog. Deca kreću u školu sa sedam godina, predškolski programi nisu obavezni (ali ih većina dece pohađa), malo domaćih zadataka, manje vremena provedenog na obaveznim časovima, više boravka u prirodi, više slobode kretanja na časovima, itd. Površno gledano, iz ovog bi se mogao izvući zaključak da će dete „prirodno i spontano“ sa puno samopouzdanja (jer nije tlačeno programom) postići svoj puni potencijal ako ga uključite u što manje organizovanih aktivnosti  (ili ni u šta) pre škole ili van škole. Ovde se ne uzima u obzir potpuno drugačija kolektivna svest naroda koji u svakodnevnim aktivnostima pokazuje svoj nivo obrazovanja i koliko vrednuje obrazovanje, što se, naravno, nesvesno, prenosi i na decu. U porodičnom i javnom okruženju, gde se prema deci  postupa sa puno ljubavi i razumevanja, gde se čitaju dobre knjige, gledaju edukatvni emisije, kritički diskutuje i izražava poštovanje prema obrazovanju, dete spontano i prirodno uči uz mnogo manje svesnog napora i negativnih emocija. S obzirom na činjenicu da malo naših porodica živi ovim stilom, većina naše dece uz ovakav pristup dolaze u prvi razred bez znanja i veština koji se podrazumevaju za njihov uzrast (npr. ne znaju da drže olovku, slabe pažnje, nerazvijenih socijalnih veština, bez osnovnih matematičkih pojmova,  itd). 

Jasno je da nismo ni Korejci a ni Finci. Neki roditelji će prebrojati aktivnosti u koje su uključili svoje dete, a neki će se utešiti mišlju da nisu dete ničim „opterećivali“. Nijedna krajnost nije dobra ni u čemu, pa ni ovde. Ukoliko imamo "baka i deka servis" ili nešto slično, naše dete ne mora da bude u vrtiću osam sati - neka bude četiri, pa onda na porodični ručak u krugu uže i šire porodice, a onda slobodna igra (koje mora biti i u vrtiću), kvalitetno vreme sa roditeljima i možda jedna do dve vanškolske aktivnosti organizovanog tipa nedeljno. Kako ćemo znati da smo našli pravu meru? Prava mera je SREĆNO DETE. 

KAKO DA DETE USVAJA ENGLESKI KOD KUĆE