Kad pogledam postove u grupi "Prosvetni radnici" na fejsbuku, ne mogu a da ne primetim nepoverenje, razočaranost, sarkazam i pesimizam koji odnose prevagu nad primerima dobre prakse, podrškom dobrim idejama i verom da se ono što nije savršeno može popraviti i unaprediti. To posebno "bode oči" kada posećujete slične grupe kolega u Hrvatskoj ili BiH, na primer. Zašto smo toliko različiti? Odakle njima poverenje prema kreatorima obrazovne politike ili kako uspevaju da održe nivo (uglavnom) kulturne i argumetovane rasprave? Tačno je da su plate u prosveti više u Hrvatskoj i u BiH, ali nisam ubeđena da su kolege "tamo" zadovoljne primanjima. Dovoljno je da provirite u učionice u državnim školama u Republici Srpskoj i da shvatite da su uslovi za izvođenje nastave daleko povoljniji u Srbiji. Ipak, iz nekog razloga, u Republici Srpskoj još uvek nisam srela duboko ogorčenog nastavnika ni u realnom ni u virtuelnom svetu. Takođe, čini mi se da roditelji i šira javnost najamanje imaju poverenja prema nastavnicima u Srbiji.
Deo odgovora na pitanje "zašto" mogao bi biti u demonstriranju nekritičkog mišljenja kojim obiluju tekstovi koji se bave pitanjima prosvete u Srbiji. Prirodno je da kada i kao laik pročitate nekritičan tekst, osećate svesni ili nesveni otpor prema iznetim mišljenjima, generalizacijama, autorima i prosveti uopšte. Dobre ideje iz teksta, u takvim slučajevima, postaju "kolateralna šteta".
Navešću primere. U nedavnom tekstu po naslovom " Srpska prosveta na stubu srana (1): Ko je ponizio školstvo u Srbiji" prvi pasus:
" I tako od 2002. godine sprovode se reforme, sve grđa od grđe, počev od ozloglašenih "prosvetitelja" ministra prosvete Gaše Kneževića i psihologa Tinde Kovač-Cerović, koja je godinama drmala školskim reformama. Rezultat je da su čitave generacije đaka funkcionalno nepismene, jer ne razumeju šta su pročitali, a popunjavanje računa za struju im je na nivou nepoznate hemijske formule."
Nisam sigurna da postoji direktna uzročno - posledična veza između pomenutih reformi i funkcionalne nepismenosti đaka. Pre bih rekla da je to posledica dominantnog vrednosnog sistema u čitavom društvu u Srbiji. Na koji način je, na primer, reforma sprečila učenike i nastavnike da savladaju popunjavanje "računa za struju"? Ostatak teksta daje zanimljive i pronicljive uvide, ali da li će ga neko "ozbiljan" pročitati posle takvog uvoda i rečnika koji odaje izraženi ego sveznajućeg kritičara za kog su ostali eksperti samo pod znacima navoda.
Pogledajmo i tekst "Srpska prosveta na stubu srama (3): Gladan nastavnik je opasan".
"...a što aktuelnog ministra tiče, nije on prvi srpski ministar koji se minimalno meša u svoj posao. On se samo naslonio na plejadu onih koji postaju ministri a da unapred nisu bili spremni na taj posao, i koji se upoznaju s njim tek onda kada stupe na dužnost - ispričao nam je jedan od članova Unije sindikata prosvetnih radnika uz insistiranje da ostane anoniman i molbu da razumemo tu njegovu želju.
Pa, kako je mogao da se upozna s poslom? -:) Da se to znanje ne prenosi genima? -:) Takođe, ne znam kako neko može da sve ubacuje u isti koš: kakva je sličnost između Obradovića i Verbića? Ako postoji, trebalo bi je objasniti.
Sličnih primera ima mnogo i gore izneto je navedeno kao ilustracija poente.
Slično je u slučaju rasprava o radnom vremenu nastavnika. Oni koji nisu u prosveti vide samo kada nastavnik dolazi ili odlazi s posla i iz toga izvode zaključak da nastavnici nemaju osmočasovno radno vreme. Grešimo kada agresivno trvrdimo da radimo i više od toga. Ono na šta kritičari upućuju je da mi imamo slobodu da upravljamo barem polovinom svog osmočasovnog radnog vremena. Dakle, ja danas možda imam dva časa i vratiću se kući u 10 ujutru. Možda ću raditi do deset uveče na pripremama za nastavu, ali ću sama određivati tempo rada, što, istini za volju, mnogima nedostižno. Dalje, moramo biti i samokritični - ne pripremamo se baš svakog dana satima za nastavu (posebno ako imamo radnog iskustva), a ima i onih koji se malo ili nimalo ne pripremaju.
Letnji i zimski raspusti. Racionalni direktori će retko tražiti od nas da dolazimo svaki radni dan na posao zimi kada učenici nisu tu barem zbog uštede na grejanju. A kakve su nam aktivnosti u prvoj polovini avgusta kada dođemo sa odmora, na primer? Zaista mislim da bismo mnogo bolje bili shvaćeni kada bismo priznali prednosti rada u prosveti i na toj bazi pričali o onome šta bi trebalo popraviti.
Gotovo da nema osobe koja nije osetila posledice zalutalih u prosvetu. Sada kada smo roditelji, u nama tinja strah da će i naše dete naići na slične koje će mu, u najmanju ruku, zgaditi obrazovanje. Takođe, pozitivnih primera je mnogo, ali sećanja nabijena negativnim emocijama su mnogo jača (i nauka se slaže po tom pitanju). Setimo se koliko smo puta sagli glavu dok se naš nesavesni kolega neprimerenim rečnikom obraćao učeniku. Ne želimo da se zameramo kolegama, a mislimo " zaboraviće dete". A takva deca su možda baš ona koja su "alternativnim" putevima došla u poziciju da od njih zavisimo. Osveta loših đaka - da li je i to "loših" genralizovano nekritički?
Deo odgovora na pitanje "zašto" mogao bi biti u demonstriranju nekritičkog mišljenja kojim obiluju tekstovi koji se bave pitanjima prosvete u Srbiji. Prirodno je da kada i kao laik pročitate nekritičan tekst, osećate svesni ili nesveni otpor prema iznetim mišljenjima, generalizacijama, autorima i prosveti uopšte. Dobre ideje iz teksta, u takvim slučajevima, postaju "kolateralna šteta".
Navešću primere. U nedavnom tekstu po naslovom " Srpska prosveta na stubu srana (1): Ko je ponizio školstvo u Srbiji" prvi pasus:
" I tako od 2002. godine sprovode se reforme, sve grđa od grđe, počev od ozloglašenih "prosvetitelja" ministra prosvete Gaše Kneževića i psihologa Tinde Kovač-Cerović, koja je godinama drmala školskim reformama. Rezultat je da su čitave generacije đaka funkcionalno nepismene, jer ne razumeju šta su pročitali, a popunjavanje računa za struju im je na nivou nepoznate hemijske formule."
Nisam sigurna da postoji direktna uzročno - posledična veza između pomenutih reformi i funkcionalne nepismenosti đaka. Pre bih rekla da je to posledica dominantnog vrednosnog sistema u čitavom društvu u Srbiji. Na koji način je, na primer, reforma sprečila učenike i nastavnike da savladaju popunjavanje "računa za struju"? Ostatak teksta daje zanimljive i pronicljive uvide, ali da li će ga neko "ozbiljan" pročitati posle takvog uvoda i rečnika koji odaje izraženi ego sveznajućeg kritičara za kog su ostali eksperti samo pod znacima navoda.
Pogledajmo i tekst "Srpska prosveta na stubu srama (3): Gladan nastavnik je opasan".
"...a što aktuelnog ministra tiče, nije on prvi srpski ministar koji se minimalno meša u svoj posao. On se samo naslonio na plejadu onih koji postaju ministri a da unapred nisu bili spremni na taj posao, i koji se upoznaju s njim tek onda kada stupe na dužnost - ispričao nam je jedan od članova Unije sindikata prosvetnih radnika uz insistiranje da ostane anoniman i molbu da razumemo tu njegovu želju.
Pa, kako je mogao da se upozna s poslom? -:) Da se to znanje ne prenosi genima? -:) Takođe, ne znam kako neko može da sve ubacuje u isti koš: kakva je sličnost između Obradovića i Verbića? Ako postoji, trebalo bi je objasniti.
Sličnih primera ima mnogo i gore izneto je navedeno kao ilustracija poente.
Slično je u slučaju rasprava o radnom vremenu nastavnika. Oni koji nisu u prosveti vide samo kada nastavnik dolazi ili odlazi s posla i iz toga izvode zaključak da nastavnici nemaju osmočasovno radno vreme. Grešimo kada agresivno trvrdimo da radimo i više od toga. Ono na šta kritičari upućuju je da mi imamo slobodu da upravljamo barem polovinom svog osmočasovnog radnog vremena. Dakle, ja danas možda imam dva časa i vratiću se kući u 10 ujutru. Možda ću raditi do deset uveče na pripremama za nastavu, ali ću sama određivati tempo rada, što, istini za volju, mnogima nedostižno. Dalje, moramo biti i samokritični - ne pripremamo se baš svakog dana satima za nastavu (posebno ako imamo radnog iskustva), a ima i onih koji se malo ili nimalo ne pripremaju.
Letnji i zimski raspusti. Racionalni direktori će retko tražiti od nas da dolazimo svaki radni dan na posao zimi kada učenici nisu tu barem zbog uštede na grejanju. A kakve su nam aktivnosti u prvoj polovini avgusta kada dođemo sa odmora, na primer? Zaista mislim da bismo mnogo bolje bili shvaćeni kada bismo priznali prednosti rada u prosveti i na toj bazi pričali o onome šta bi trebalo popraviti.
Gotovo da nema osobe koja nije osetila posledice zalutalih u prosvetu. Sada kada smo roditelji, u nama tinja strah da će i naše dete naići na slične koje će mu, u najmanju ruku, zgaditi obrazovanje. Takođe, pozitivnih primera je mnogo, ali sećanja nabijena negativnim emocijama su mnogo jača (i nauka se slaže po tom pitanju). Setimo se koliko smo puta sagli glavu dok se naš nesavesni kolega neprimerenim rečnikom obraćao učeniku. Ne želimo da se zameramo kolegama, a mislimo " zaboraviće dete". A takva deca su možda baš ona koja su "alternativnim" putevima došla u poziciju da od njih zavisimo. Osveta loših đaka - da li je i to "loših" genralizovano nekritički?
