Na dečijem
igralištu prisustvujem sceni između dva dečaka od sedam i osam godina. Kao
odgovor na ono što mu je mlađi dečak rekao, stariji dečak, svom snagom udara mlađeg
dečaka.
Ovo nije prvi
put da prisustvujem ovakvom razvoju događaja. Stariji dečak, inače znatno
sitnije građe, više je puta fizički nasrnuo da istog mlađeg i krupnijeg
dečaka koji uporno ne želi da se tuče. Mlađi dečak plačući odlazi kući i ja pitam „nasilnika“:
Ja: „A šta
misliš, šta bi bilo da on tebe udari? Pogledaj koliki je, jednim udarcem bi
mogao da te gadno povredi!“
Dečak me gleda
uz mangupski osmeh:
„Ja znam da on
mene neće nikada udariti!“
Ja: (iznervirano): „Kako znaš?“
On: „On nikada
nikog neće da udari. Takav je!“
Ja: „Misliš dobar je i VASPITAN?“
Dečak gleda u
zemlju, ne odgovara i dalje se smeši. Izgleda da sam u pravu i da je on toga
svestan. I nije samo on takav.
Ovo mi je posebno
upečatljivo jer gotovo svako nasilno današnje dete koje upoznam ne ističe se natprosečnim
fizičkim izgledom za svoj uzrast. Koliko se sećam, kad sam ja bila dete, plašili smo se viših i krupnijih.
Lečenje kompleksa tako rano? Ili ih roditelji uče da na ovaj način izlaze na
kraj sa negativnom slikom o sebi?
Pitam roditelje „nevaspitane“
dece zbog čega dozvoljavaju ovakvo ponašanje. Većina izbegava odgovor. Nekoliko
roditelja mi kaže da „ne želi da se meša u odnose svog deteta sa drugom decom“.
Manji broj priznaje da vaspitavaju decu da budu takva jer smatraju da će biti
žrtve ako ne budu takvi. Dakle, da udare umesto da pojasne, da se rugaju deci
koja pokazuju emocije, veće znanje i razvijenije veštine, da agresijom
demonstriraju svoju „snagu“ i tako zaplaše one kojih se, u stvari, PLAŠE. Stoga,
nije iznenađujuće da su takva, agresivna deca često fizički sitnija i manje obrazovana,
a često su i njihovi roditelji bili
žrtve vršnjačkog nasilja ili nedovoljno stimulativnog okruženja.
Ovaj i slični
događaju teraju na razmišljanje da li greše roditelji koji se trude da
vaspitaju svoju decu da poštuju druge, da brinu o osećanjima drugih, da se ne
tuku, ne rugaju, da se pristojno ponašaju na javnom mestu, itd. Da li je ovakvo „tradicionalno“ vaspitanje
prevaziđeno, da li će doneti više štete nego koristi vaspitanoj deci?
Ne želimo i ne smemo da ignorišemo tugu vaspitane dece kada iskuse verbalno ili fizičko nasilje vršnjaka
jer smo odgovorni što ne odgovaraju istom ili drastičnijom merom. Vaspitana su
da reaguju gandijevski.
Kada posvedočim o nevaspitanom ponašanju, pitam svoje dete da prokomentariše ponašanje i njegove
uzroke. Ukoliko ne zna, ja „priskočim“. Sa razumevanjem pojava i uzroka,
smanjuju se i negativna osećanja koje, dete, ni krivo ni dužno, može da ima o
SEBI.
Često se
fokusiram na ponašanje odraslih jer deca još imaju vremena da shvate pojam
civilizovanog ponašanja i da se kasnije na funkcionalniji način nose sa
kompleksima. Primera radi, juče smo prošli pored žene koja se mirno parkirala
na trotoar parkinga iako je bilo više slobodnih mesta u neposrednoj blizini. Time
je blokirala prolaz deci i roditeljima koji decu voze u kolicima. Moguća objašnjenjenja
za dete:
1) Žena ima povredu mozga, pa nije svesna šta radi.
2) Nije upoznata sa saobraćajnom kulturom.
3) Upoznata je sa saobraćajnom kulturom, ali je ignoriše –
primitivka/prostakuša/seljančura (negativne pojave je veoma bitno nazvati pravim imenom).
Kada želimo da naša
deca budu lepo vaspitana, moramo biti svesni da se dete upravo zbog toga može
osećati glupo, izigrano i neprilagođeno. Dužnost svakog roditelja je da
pripremi dete za realan život i mislim da je greška prećutati da su nevaspitani i nekulturni pojedinci sve češća pojava. Stoga, vaspitana
deca moraju razvijati veštine ophođenja sa nevaspitanom decom, a kasnije takvim
nekulturnim i necivilizovanim odraslim ljudima. Ovo je veoma važno jer bi se u
suprotnom vaspitano dete moglo pretvoriti u žrtvu lepog vaspitanja.
Milena Mićić, mama i prosvetni radnik
Milena Mićić, mama i prosvetni radnik
