Rano učenje - šta znači pripremati dete za školu (iz ugla neuropsihologa)

Iako se kod nas ne praktikuje i ne propagira učenje čitanja, pisanja i apstraktne matematike na uzrastu od 3 godine, mnogi portali nekritički preuzimaju strane tekstove o ranom učenju koji se kod nas interpretiraju kao preporuka "ne baviti se decom osim kao sa životinjama - smeštaj, hrana, šoping ture, igra i maženje kad to odgovara vlasniku". 

Evo šta o ovome kaže Ana Vladimirovna Semjonovič, neuropsiholog, doktor psiholoških nauka, profesor na Katedri za kliničku psihologiju…

Privikavanje deteta na elementarni dnevni raspored je deo pripreme za školu. to se počinje već od 2-3. godine. Dete uči da je doručak tad i tad, ručak tad i tad. Fudbal se igra u toj i toj odeći, u pozorište oblačimo to i to.

Iz nekog razloga svi smatraju da saznajni procesi počinju tek kada je dete selo za sto i počelo da piše slova. A razvoj saznajnih procesa odigrava se zapravo i dok mama i dete šetaju kroz šumu i ona pita: "Vidi visibaba. Kakva je ona? Kakve su njene latice?" I zajedno sa detetom "savladava gradivo". A onda kaže: "A evo ljubičice?" Potom pita: "Šta ti misliš, po čemu su njih dve slične a po čemu se razlikuju? I ovo je cvet i ovo je cvet." Eto, to je razvoj saznajnih procesa. Kao  neuropsiholog, uveravam vas da je to najbolja moguća "priprema za školu" u uzrastu 3–4 godine.

Isto to može da se radi dok dete sedi za stolom a mama ga pita: "Šta misliš, da li mi sada ručamo ili doručkujemo? A šta to imamo na stolu što nije bilo kada smo doručkovali?" Još je bolje ako mu dok postavljaju sto postavlja pitanja. Može da na primer zapita: "A šta ćemo staviti pošto ćemo da ručamo? Hoćemo li staviti čaše ili šolje?" I to je takođe razvijanje saznajnih procesa.

A kada baka čita unučetu priču naglas – nije li i to razvoj njegovih saznajnih procesa… A šta vidimo u praksi?

Postoji zakon: svaki razvoj kreće od očiglednog ka apstraktnom. Ako učimo dete od tri godine da piše slova i brojeve, mi taj zakon okrećemo naopačke. A zakoni psihologije i evolucije moraju se izvršavati postojano, oni su jednako univerzalni kao Njutnovi zakoni. Narušavanje je moguće jedino na svoj rizik.

Ne govorim ovde o deci koja sa četiri godine sama vrlo lepo uče da čitaju. Ali praviti od toga univerzalni program razvoja, po mom mišljenju nije korektno.

Danas ima mnogo školica za razvoj umetničkih sposobnosti i roditelji praktikuju da u njih upisuju decu pre škole. Kako vi to komentarišete?

Neka to bude razvoj umetničkih sposobnosti tipa dramskih radionica, crtanje… Ali neka slova i brojeve ostave na miru.

Stanovište neuropsihologa smo saznali. A imate li vi lično, proživljeno iskustvo u pogledu ranog razvoja?

Ja sam sa tri godine naučila bez problema da čitam, istovremeno sam učila i engleski i muziku. Ali ja sam imala bake i tetke koje su mi kad sam imala tri godine formulisale tezu koju sam naučila kao azbuku: "Tvoja sloboda se završava tamo gde počinje sloboda drugog čoveka."

Pre dvadeset godina, kada je još postojala institucija bake, institucija normalnog lepog vaspitanja, mnogo ćoškova je na vreme ispeglano. Sada toga nema i nema ničega umesto toga. I zato, u celini sa orijentacijom na rani intelektualni razvoj, već danas se može izazvati emocionalno osiromašenje dečje populacije. Upravo to me plaši najviše od svega.

Kako je propao …autoritet nastavnika

Mnogi nastavnici sa nostalgijom pričaju o vremenima kada su nastavnike po automatizmu poštovali i učenici i njihovi roditelji. Ne treba puno pameti da se zaključi da se institucije urušavaju iznutra gubljenjem poverenja građana. Spoljašnje okolnosti samo mogu da ubrzaju process propadanja.

Nastavnici se često žale na nepoštovanje koje svojim ponašanjem i rečima pokazuju i učenici i roditelji, od otvoreno drskog do potpune neuključenosti. Neki učenici ne razumeju zbog čega ne mogu da ometaju druge kad već sami ne žele da se uključe u rad, igraju se telefonima na času dok ih tablica množenja ili pravopis “smaraju”. Tako, imate i roditelje koji zanemaruju svoje dete - nikad ne dolaze na razgovor/informacije o detetu, koji svoje dete kažnjavaju batinama zbog loših ocena umesto da pomognu u učenju, roditelje koji uče decu da su bolja od drugih i da samim tim zaslužuju drugačiji tretman od opravdano propisanog kućnog reda škole (“Trči, sine, trči po hodnicima, nisu svi supermeni kao ti”), roditelje koji dolaze nekoliko dana pre završetka polugodišta/godine da traže višu ocenu za svoje dete, roditelje koji svaki dan bez stvarne potrebe dolaze na razgovor ne dozvoljavajući drugim roditeljima da stignu na red i zloupotrebljavajući nastavnikovo vreme i sl.

Iako svi pamtimo nekoliko izuzetnih nastavnika koji su doprineli da ostvarimo svoj najpre ljudski, a potom intelektualni i svaki drugi potencijal, ne bi trebalo da zaboravimo i one druge – nedostojne prosvetiteljskog posla.  

Neki od razloga zbog kojih nastavnici više nemaju autoritet po automatizmu:

-          Roditelji su imali loše iskustvo sa nastavnicima koji nisu bili dorasli očekivanom autoritetu. Sada ne žele da njihova deca budu žrtve sličnih iluzija.  

-          Jasno je da diplome ne znače automatski ni veliko znanje ni dobar pedagoški pristup.

-          Mnogi političari i javne ličnosti koje su doprineli ekonomskom i moralnom sunovratu zajednice/države/planete su profesori.

-          Neki nastavnici imaju samo teoretska znanja koja visoko vrednuju a ne mogu da ih primene čak ni u svom životu (npr. profesor Preduzetništva koji nikad nije imao sopstveni biznis).

-          Neki nastavnici ne žive u skladu sa svojim deklarisanim načelima koje žele nametnuti učenicima.

-          Kod nekih nastavnika se ne vidi iskrena želja da doprinesu stvarnom boljitku svojih učenika.

-          Mnogi „načitani“ nastavnici svojim izgledom i stavovima ne odaju utisak da ih je to znanje usrećilo ili dalo životu smisao.

-          U našem društvu nije lako vidljiva i jasna veza između kvalitetnog obrazovanja i kvalitetnog života i nastavnik bi trebalo da je predoči učenicima (ako je i sam vidi).

U sećanju mi je ostala priča jednog nastavnika matematike, oca dvoje maloletne dece i muža nezaposlene žene. Kako je u školu dolazio skromno obučen i nosio dotrajalu torbu, često ironičan, veoma ozbiljan i preterano ponizan pred "silom", jednom prilikom je dobio ovakav brzoplet odgovor od učenika koji je loše uradio pismenu vežbu:

-                 -            Opet jedan! I dalje ništa ne učiš?

-          A što da učim? Da budem bednik kao i Vi?

Tek kada budemo nastojali da sagledamo kompleksnost problema nepoverenja između nastavnika sa jedne i učenika i roditelja sa druge strane, možemo početi da pričamo o nekoj stvarnoj reformi obrazovanja. A nismo se ni dotakli priče o ostalim učesnicima u formalnom obrazovanju - direktorima, stručnim službama, Ministarsvu...