Problem nastave nauke u školama na Balkanu – i zašto to ima stvarne posledice

Svake godine veliki broj ljudi u našem regionu strada ili bude ozbiljno povređen u situacijama koje su direktno povezane sa nerazumevanjem osnovnih fizičkih, hemijskih i bioloških principa, posebno u saobraćaju, vodi, domaćinstvu i prirodi. Najčešće nije problem “neznanje napredne nauke”, već nepoznavanje osnovnih zakona prirode u svakodnevnim situacijama. Ipak, u školama se nauka često uči kao skup definicija i formula, bez jasne veze sa realnim životom. Zbog toga učenici lako razviju osećaj da je nauka apstraktna i neupotrebljiva, iako ona zapravo objašnjava situacije u kojima se svakodnevno donose odluke koje mogu biti opasne ili bezbedne.

---

PRIMERI:

🔴 Fizika – pojas u autu i iluzija “bezbedne brzine”

Puno dece nastrada u saobraćajnim nesrećama jer ih roditelji nisu vezali sigurnosnim pojasom verujući da je dete bezbedno ako se ne vozi brzo.                                                                                                  Primer: automobil ide 50–60 km/h. Vozač ili putnik drži dete u naručju i veruje da ga može zaštititi u slučaju kočenja.

U školama se uče formule za brzinu i Njutnovi zakoni, ali se često ne objašnjava suština:

• telo u pokretu nastavlja da se kreće (inercija)
• pri kretanju i sudaru nastaju sile koje ljudsko telo ne može da savlada
• pojas nije “pravilo”, već sistem koji raspodeljuje energiju udara

Realna posledica nerazumevanja: ljudi potcenjuju sudar na “maloj brzini” i pogrešno veruju da ih snaga ruku može zaštititi; ne razumeju značaj razlikovanja mase, težine, sile. 

🟢 Biologija – stres, nervni sistem i razvoj

Učenici uče organe i sisteme, ali ne i kako okruženje menja čoveka.

Primer: Roditelj koji često kažnjava dete psihički i fizički, ili jednostavno živi u stesnom okruženju (česte svađe ili ćutnje roditelja, alkoholizam, itd) - dete koje odrasta u hroničnom stresu ima stalno aktiviran “bori se ili beži” sistem. Deca se ne uče kako da izađu iz sistema "bori se ili beži".

Česte posledice:

• povišen kortizol
• slabija emocionalna regulacija
• veća anksioznost i impulsivne reakcije
• kasniji izbor toksičnih partnera/šefova, itd.

 Realna posledica: biologija se ne prepoznaje u sopstvenom životu, niti direktno objašnjava ponašanje i mentalno zdravlje.

🟢 HEMIJA – Ugljen-monoksid: “tihi ubica” u kući, garaži i vikendici (mladi umiru u garaži u autu koji "radi" da ih zagreje ili u vikendicama sa neočišćenim dimnjacima)

Ovo nije laboratorijski eksperiment — ovo je:

• hemijska reakcija u peći
• fizičko širenje gasa u prostoru
• biološki efekat na krv i mozak

znači: jedna hemijska greška → SMRT

💡 Predložene promene u nastavi nauke

1. Učenje kroz realne situacije

Svaka lekcija treba da počne sa:

• situacijom iz svakodnevnog života (nesrećom,  incidentom, pohvalnim primerom)
• realnim scenarijem iz života
• svakodnevnim rizikom (auto, kuća, priroda, telo)

---

2. “Zašto je ovo važno” pre formule ili definicije

Pre svake formule učenici treba da razumeju:

“Šta se dešava ako ovo ne razumemo?”

Tek onda dolazi matematika/fizika/biologija/hemija.

---

3. Interdisciplinarni pristup

Nauka treba da se poveže (npr)

• fizika + bezbednost u saobraćaju i kretanju
• hemija + kućne supstance i ljudsko telo
• biologija + razumevanje nalaza krvi/mokraće/preventivnih pregleda, stres, emocije i životna sredina

---

4. Fokus na posledice, ne definicije

Učenici bolje pamte šta može da ih povredi ili da im pomogne u ekstremnim situacijama nego apstraktne termin. Mozak prirodno najbolje pamti  opasnost, posledicu i iskustvo. 

---

🔚 

Nauka u školama ne bi trebalo da bude lista definicija, već mapa stvarnog sveta. Ako učenici razumeju kako fizika objašnjava sudare i kretanje, kako hemija objašnjava reakcije u kući i u telu, i kako biologija objašnjava stres, ishranu i okruženje, tada nauka prestaje da bude “školski predmet” i postaje: alat za razumevanje, donošenje odluka i svakodnevno preživljavanje u stvarnom životu.

Milena Mićić

(NE)PEDAGOŠKI: Može li nastavnik da se duri na času?

Slušam decu iz komšiluka kako govore o svojoj nastavnici:

"Neka deca iz razreda bila su nemirna pa je nastavnica bez reči pisala na tabli a mi smo pepisivali. DURILA se ceo čas..."Sledeći čas je ocenjivala to što nije objasnila."

RADITE LI PO UDŽBENIKU ILI NPP-u? ZNAJU LI SVI NASTAVNICI OVO?

Na društvenim mrežama se među nastavnicima povela diskusija da li nastavnik iz predmeta Engleski jezik u 2. razredu osnovne škole u Srbiji može da oceni učenika nižom ocenom jer učenik ne demonstrira da zna kako se pišu reči na engleskom. Problem je što pisanje i čitanje nisu predviđeni NPP-om za ovaj razred.

 

Jedan broj nastavnika smatra da „od viška glava ne boli“ i da bi svaki nastavnik trebalo da ocenjuje u skladu sa svojim idejama o onome što je bitno. Očigledno je da jedan broj nastavnika ne razlikuje obrazovanje u formalnom, neformalnom i informalnom kontekstu. Da ne dužim, škole i nastavnici za koje je nadležno relevantno ministarstvo dužni su da se pridržavaju glavnog dokumenta na kom se temelji nastava u školi, a to je Nastavni plan i program (NPP). Sasvim je druga priča da li je NPP kvalitetno napisan. Logično je i poželjno izložiti učenike znanjima i veštinama koje ne predviđa NPP, ali samo na korist a ne na štetu učenika i njihovog uspeha. U neformalnom (npr. kursevi jezika) i informalnom (samostalno učenje) obrazovanju, naravno, moguće je raditi drugačije od škola u formalnom obrazovanju. 

„Glavni dokumenti na kojima se temelji nastava u formalnom obrazovanju su Nastavni plan i Nastavni program. Njima se određuju sadržaji, ciljevi, ishodi i vremenski okviri za realizaciju obrazovanja.“

Ipak, čini se da mnogi nastavnici koji rade u formalnom obrazovanju nisu svesni da je NPP osnovni školski dokument A NE UDŽBENIK. Ovo je posebno važno za nastavu stranih jezika, za koju se često koriste strani udžbenici i čiji se sadržaj ne poklapa u potpunosti sa zahtevima NPP-a za određeni razred.  Na primer, NPP za predmet ENGLESKI JEZIK za prvi i drugi razred osnovne škole u Srbiji (treći razred u Republici Srpskoj) izričito nalaže da se nastava fokusira na razvijanje veština govora i slušanja. Mnogi nastavnici uvode pisanje i čitanje, što nije problem ukoliko učenici imaju odlično razvijene veštine govora i slušanja za taj uzrast. U praksi se, pak, češće dešava da učenici nisu savladili osnove ove dve veštine a nastavnik traći dragoceno vreme na času tražeći od učenika da prepisuju reči sa table ili iz knjige. Ponekad se ide i u krajnost, pa se to što učenik ne zna kako se neka reč piše na engleskom u 2. razredu osnovne kažnjava nižom ocenom i tako se ovi učenici stavljaju u neravnopravni položaj u odnosu na učenike drugih nastavnika koji rade po propisima.  

Ovo bi oni koji obučavaju nastavnike morali da imaju na umu! 

Milena Mićić

Kako je propao …autoritet nastavnika

Mnogi nastavnici sa nostalgijom pričaju o vremenima kada su nastavnike po automatizmu poštovali i učenici i njihovi roditelji. Ne treba puno pameti da se zaključi da se institucije urušavaju iznutra gubljenjem poverenja građana. Spoljašnje okolnosti samo mogu da ubrzaju process propadanja.

Nastavnici se često žale na nepoštovanje koje svojim ponašanjem i rečima pokazuju i učenici i roditelji, od otvoreno drskog do potpune neuključenosti. Neki učenici ne razumeju zbog čega ne mogu da ometaju druge kad već sami ne žele da se uključe u rad, igraju se telefonima na času dok ih tablica množenja ili pravopis “smaraju”. Tako, imate i roditelje koji zanemaruju svoje dete - nikad ne dolaze na razgovor/informacije o detetu, koji svoje dete kažnjavaju batinama zbog loših ocena umesto da pomognu u učenju, roditelje koji uče decu da su bolja od drugih i da samim tim zaslužuju drugačiji tretman od opravdano propisanog kućnog reda škole (“Trči, sine, trči po hodnicima, nisu svi supermeni kao ti”), roditelje koji dolaze nekoliko dana pre završetka polugodišta/godine da traže višu ocenu za svoje dete, roditelje koji svaki dan bez stvarne potrebe dolaze na razgovor ne dozvoljavajući drugim roditeljima da stignu na red i zloupotrebljavajući nastavnikovo vreme i sl.

Iako svi pamtimo nekoliko izuzetnih nastavnika koji su doprineli da ostvarimo svoj najpre ljudski, a potom intelektualni i svaki drugi potencijal, ne bi trebalo da zaboravimo i one druge – nedostojne prosvetiteljskog posla.  

Neki od razloga zbog kojih nastavnici više nemaju autoritet po automatizmu:

-          Roditelji su imali loše iskustvo sa nastavnicima koji nisu bili dorasli očekivanom autoritetu. Sada ne žele da njihova deca budu žrtve sličnih iluzija.  

-          Jasno je da diplome ne znače automatski ni veliko znanje ni dobar pedagoški pristup.

-          Mnogi političari i javne ličnosti koje su doprineli ekonomskom i moralnom sunovratu zajednice/države/planete su profesori.

-          Neki nastavnici imaju samo teoretska znanja koja visoko vrednuju a ne mogu da ih primene čak ni u svom životu (npr. profesor Preduzetništva koji nikad nije imao sopstveni biznis).

-          Neki nastavnici ne žive u skladu sa svojim deklarisanim načelima koje žele nametnuti učenicima.

-          Kod nekih nastavnika se ne vidi iskrena želja da doprinesu stvarnom boljitku svojih učenika.

-          Mnogi „načitani“ nastavnici svojim izgledom i stavovima ne odaju utisak da ih je to znanje usrećilo ili dalo životu smisao.

-          U našem društvu nije lako vidljiva i jasna veza između kvalitetnog obrazovanja i kvalitetnog života i nastavnik bi trebalo da je predoči učenicima (ako je i sam vidi).

U sećanju mi je ostala priča jednog nastavnika matematike, oca dvoje maloletne dece i muža nezaposlene žene. Kako je u školu dolazio skromno obučen i nosio dotrajalu torbu, često ironičan, veoma ozbiljan i preterano ponizan pred "silom", jednom prilikom je dobio ovakav brzoplet odgovor od učenika koji je loše uradio pismenu vežbu:

-                 -            Opet jedan! I dalje ništa ne učiš?

-          A što da učim? Da budem bednik kao i Vi?

Tek kada budemo nastojali da sagledamo kompleksnost problema nepoverenja između nastavnika sa jedne i učenika i roditelja sa druge strane, možemo početi da pričamo o nekoj stvarnoj reformi obrazovanja. A nismo se ni dotakli priče o ostalim učesnicima u formalnom obrazovanju - direktorima, stručnim službama, Ministarsvu...

PRAVA REFORMA OBRAZOVANJA NIJE SAMO REFORMA FORMALNOG OBRAZOVANJA VEĆ PRIMENA PRINCIPA CELOŽIVOTNOG UČENJA

Iako deklarativno prihvaćeno i naglašeno  i u strategijama obrazovanja i Republike Srpske i Srbije, celoživotno učenje je koncept koji nije jasan ni mnogim prosvetnim radnicima.

Kada sam u jednom upitniku u vezi sa delotvornošću nastave engleskog jezika upotrebila termine neformalno i informalno obrazovanje, skoro svi anketirani nastavnici su me pitali šta znače ti termini. I danas, kada preko fejsbuka polemišemo o nastavi, situacija izgleda nije bitno drugačija.

Stoga, kada govorimo o reformi obrazovanja, većina nastavnika i roditelja isključivo se fokusira na formalno obrazovanje (osnovna i srednja škola, fakultet). I tu odmah nastanu nesporazumi, neretko praćeni vrlo uvredljivim rečima.

Dakle, celoživotno učenje se odvija u okvirima formalnog (osnovna i srednja škola, fakultet), neformalnog (kursevi) i informalnog obrazovanja (samostalno učenje).

Formalno obrazovanje, zbog svoje kompleksnosti,  prirodno ide sporije u korak s vremenom i u manjoj meri uzima u obzir individualne potrebe učesnika, kontekst u kom žive, ograničenja koja su im nametnuta, početna znanja, motivaciju, itd. Ovo, naravno, ne znači da bi formalno obrazovanje trebalo da stagnira!  Međutim, zbog pomenutih karakteristika formalnog obrazovanja, neophodna je dopuna u vidu neformalnog i informalnog obrazovanja. Nerazumevanje ovoga utiče i na nerealno visoka očekivanja javnosti od nastave u formalnom obrazovanju.

Konkretno, roditelji bi morali znati da učenici neće dobiti zaokružena znanja u školi i da, ukoliko žele STVARNO obrazovanje, učenici se moraju angažovati i van škole. Kod nas, u 21. veku, u digitalnoj eri, nema opravdanja za neobrazovanje i svaljivanje sve krivice na nastavnike i formalno obrazovanje. Ako roditelj želi da njegovo dete ima funkcionalno znaje jezika, ne sme misliti da će ga dete dobiti u okviru nastave u školi. Ne mora dete da ide na kurseve – može da jezik usvaja preko crtanih i drugih filmova, edukativnih emisija, itd. Isti slučaj je sa svim drugim predmetima ( imate, npr. sjajnih dokumentaraca i filmova preko kojih možete učiti istoriju i geografiju, odličnih besplatnih turorijala na jutjubu za fiziku, hemiju, matematiku...).

Lično, budućnost formalnog obrazovanja vidim u mentorskom radu nastavnika i nastavnom planu i programu koji će biti vodič u snalaženju u obilju informacija. Dakle, učenicima je potrebno da stručnjaci selektuju najznačajnije informacije. Nastavnik kao izvor znanja je zamenljiv u vremenu ubrzanog tehnološkog razvoja. Međutim, kao mentor u osvajanju lavirinta znanja i životnih veština koji pruža emotivnu podršku, verovatno će biti sve traženiji.  

Milena Mićić

O AUTORU

Предлог за унапређење образовања: Чести кратки правописни диктати

У јавности се све више говори о елементарној неписмености наших ученика и студената, а неретко и факултетски образованих људи.

Постоје иницијативе да се уведу додатни часови српског језика у школе и на факултете. Министарство се правда недостатком средстава за реализацију такве идеје. Може ли се нешто учинити коришћењем оного што већ имамо?

ПРЕДЛОГ: Чести кратки правописни диктати који се не морају оцењивати 

Метод (за наставнике српског/учитеље/разредне старешине/родитеље):

1) На почетку године тражите да ученици донесу посебне свеске за диктат које ће стајати у школи. Овим ће се уштедети на времену око тражења свезака и ученици ће имати све диктате на једном месту.
2) Објасните ученицима да није "кул" правити правописне грешке. Има ефекта када им укажете кроз шалу како на то може да гледа потенцијална симпатија-:) Реците и да је у реду сада, док уче,  праве грешке, и да нећете толерисати никакво ругање. Нагласите да се ни Ви нисте родили научени.
3) Нека редар  пред сваки час српског језика подели свеске за диктат и провери да ли сви имају оловке. Искористите прве минуте часа да издиктирате неколико реченица у којима ученици најчешће греше.
4) Проверите правопис на табли. Ученици могу кориговати сами свој текст или разменити свеске са другом из клупе.
5) Нађите начина да вежба буде забавна (нпр. реченице могу да буду смешне, вицеви, познати цитати, итд)
6) На крају године, похвалите ученике за труд и напредак ма колико мали био. Мотивисаћете их да буду још бољи.

Ове вежбе се могу користити као "загревање" на сваком часу и не морају одузети више од неколико минута.

РОДИТЕЉИ МОГУ  НА СЛИЧАН НАЧИН ПРАКТИКОВАТИ ПРАВОПИСНЕ ДИКТАТЕ КОД КУЋЕ.

Predlog za unapređenje obrazovanja: Fokus na kritičko mišljenje

Kao i svaki student Anglistike, utrenirana sam da kritički razmišljam i da predstavljanjem logičke veze između ideja iznesem svoje argumente. Međutim, to nije bilo jednostavno s obzirom na to da sam odrasla na Balkanu  koji preferira da problem sagledava intuitivno i sa puno emocija.

Sećam se časa na kom smo dobili rezultate sa svog prvog eseja na engleskom. Nisam imala nikakvu sumnju da će moj rad biti ocenjen odličnom ocenom. U gimnaziji sam u trećoj i četvrtoj godinu dobijala petice na sastavima iz srpskog jezika, što nije bilo nimalo lako niti često. Zaprepastilo me je kad mi je rad vraćen sav išaran crvenom olovkom uz komentar “nejasno”. Upravo ta “nejasnost” odnosno mogućnost da se sastav tumači na više načina činilo je okosnicu onoga zbog čega su moji radovi u gimnaziji zavređivali najviše ocene. Trebalo mi je vremena da razumem da smo mi praktikovali kreativno pisanje koje je oblikovalo i moje mišljenje. Moj “egzaltiran” jezik nije imao ništa zajedničko sa očekivanim “hladnim” konciznim jezikom argumenata koji se očekivao od studenta.

Nakon dve godina studija moje ocene iz eseja su ličile na gimnazijske hvale. Na master studijama moja mentorka nije imala nijedan negativan komentar na moju argumentaciju koja je sledila iz uočenih i dokazanih uzročno – posledičnih veza.  Ukoliko bi ta veza u nekom delu izostala, nedvosmisleno sam je priznavala i ukazivala da za moj stav postoje određene indicije, a ne dokazane činjenice. To je ukratko osnova kritičnog mišljenja.

Izgleda da često zaboravljam koliko je i meni trebalo vremena da naučim da razmišljam na drugačiji način i da se pri iznošenju mišljenja distanciram najpre od ličnog stave prema uključenim osobama i događajima. Tako, i dalje bivam neugodno iznenađena kada pročitam neargumentovane komentare na neku vest, posebno ako je komentator prosvetni radnik. Ponekad uđem u raspravu na internetu i u najboljem slučaju nakon iznesenih svojih argumenata, dobijem komentar da sam bezobrazna-J . Onda mene obuzme bes i strah da bi takvi prosvetni radnici mogli da predaju mom detetu i tu moji argumenti skliznu u ogorčeni sarkazam.

Duboko sam ubeđena da je razvoj kritičkog mišljenja osnova za kvalitetno obrazovanje i napredak društva. Ono omogućava i sagledavanje suštine problema i daje osnovu za njihovo rešavanje.  To je suprotnost jalovim kritikama koje imaju za cilj da se da oduška sopstvenim frustracijama i usliši  želja za pažnjom i dramom. Zbog svega ovog smatram da bi se u obrazovanju, a posebno u obrazovanju nastavnika fokus morao staviti na kritičko mišljenje. Samo nastavnik sa razvijenim kritičkim mišljenjem može da uči nekog ovoj važnoj veštini.

Trebalo bi naglasiti da niko ne razmišlja kritički sve vreme i da na naše rasuđivanje utiču ushićenje,  bes, frustracije i naš daleko čuveni inat. Ipak, dobra vest je da možemo naučiti da kritički razmišljamo postavljajući sebi pitanja poput: ko je to rekao, da li je osoba autoritet za oblast o kojoj govori, šta je TAČNO rečeno, zbog čega je to rečeno, da li je to činjenica ili stav, da li su pružene sve činjenice, da li je saslušana i “druga strana”, itd. Ovo nikako ne umanjuje značaj koji ima kreativno pisanje i intuitivno zaključivanje, koje ja i dalje praktikujem tamo gde im je mesto.

Predlog za unapređenje obrazovanja: MASTER RADOVI I DOKTORSKE DISERTACIJE NA INTERNETU

U javnosti sve češće izbijaju na videlo slučajevi plagijata naučnih  i master radova i doktorskih disertacija. Ni renomirani univerziteti  nisu imuni na ovu pojavu. Rektori nekih univerziteta  brane propuste time što nemaju sredstava da kupe softver za utvrđivanje plagijata. Iako je potpuna pouzdanost ovog softvera upitna, ovo rešenje se nudi kao jedino moguće.

PREDLOG: Pored imena svakog profesora i ostalih na javnim funkcijama postaviti njihove master i naučne radove i doktorske disertacije (ukoliko ih imaju). Kasnije bi ovo moglo da se proširi na sve one  koji imaju master ili doktorat. Na ovaj način bi svaki član stručne i naučne akademske zajednice i šira javnost imali radove na uvid. 

Predlog za unapređenje formalnog obrazovanja: Sadržaji koji razvijaju emocionalnu inteligenciju

Gotovo da nema dana da u Bosni i Hercegovini i Srbiji mediji ne prenesu neku tragičnu vest o izvšenom nasilju. Čini se da je nasilje u porodici i vršnjačko nasilje posebno u porastu. Nažalost, broj samoubistava svakodnevno puni stranice crne hronike. Postoje i poražavajući podaci o korišćenju antidepresiva, što ukazuje na sve slabiju sposobnost pojedinca da se adekvatno suoči sa stresom. Sve je više i osoba koje u svojim kasnim tridesetim nemaju zadovoljavajući emotivni život i svoju porodicu. O posledicama opšteg otuđenja i pada nataliteta stalno se govori i piše. Međutim i pored ovakvog alarmantnog stanja, u formalnom obrazovanju  se nedovoljno pažnje  posvećuje razvoju emocionalne inteligencije.

Postoji niz istraživanja koja naglašavaju da deca sa razvijenijom emocionalnom inteligencijom srećnija i zadovoljnija, te da postižu bolji uspeh u školi. Emocionalna inteligencija podrazumeva empatiju, asertivnost, sposobnost prepoznavanja sopstvenih i tuđih osećaja, ali i kontrolisanja svojih reakcija. Iako se i emocionalna inteligencija delom stiče genetskim nasleđem, može da značajno razviti procesom učenja.

Wikipedia: Pojam emocionalne inteligencije obradio je Danijel Golman (engl. Daniel Goleman) u knjizi „Emocionalna inteligencija“, objavljenoj 1994.

Prema Golmanu, model emocionalne inteligencije  sastoji se od nekoliko bitnih komponenata:

1. Samosvest – sposobnost „čitanja“ sopstvenih emocija i shvatanje kakav uticaj imaju na okolinu
2. Donošenje odluka – proučavanje sopstvenih postupaka i poznavanje posledica
3. Upravljanje osećanjima – spoznavanje šta je podloga osećanja
4. Prevazilaženje stresa – naučiti opuštati se i razumeti važnost opuštanja
5. Empatija – razumevanje tuđih osećanja i uvažavanje različitosti mišljenja
6. Komunikacija – razgovarati o osećanjima sa razumevanjem i biti dobar slušalac
7. Samootkrivanje – razumevanje potrebe za otvorenošću i poverenjem, naučiti kada i kako govoriti o svojim osećanjima
8. Pronicljivost – prepoznavanje obrazaca u ličnom i životu drugih ljudi
9. Samoprihvatanje – umeti prihvatiti svoje mane, umeti ceniti svoje vrline
10. Lična odgovornost – preuzeti odgovornost i umeti prepoznati posledice ličnih odluka i reagovanja
11. Samopouzdanje – umeti izložiti svoje brige i osećanja bez ljutnje i pasivnosti
12. Grupna dinamika – spoznati kada pratiti, a kada voditi
13. Rešenje konflikta – model „pobediti/osvojiti“ pri pregovaračkom kompromisu

Učenici sa sobom neretko nose teško breme porodične situacije, uz koju se "kači" i sagledavanje sopstvene vrednosti u društvenoj grupi. Za ovako teške zadatke oni često nemaju veštine ni životno iskustvo.  Stoga, uopšte nije iznenađujuće što je učenike koji ne mogu da se nose sa svojim emotivnim delom  teško zainteresovati da bilo kakve druge obrazovne sadržaje.  

Poseban je paradoks što se, kasnije, ulazi u veoma značajne životne situacije na koje je retko ko "primpremljen" poput braka i roditeljstva. To trenutka kada se stekne "životna mudrost" velika je verovatnoća da će nastati  velike greške koje mogu na veoma negativan način uticati na okruženje u kome deca odrastaju i time direktno na decu. Tako  se formira začarani krug iz kog se generacijama teško izlazi bez pomoći veština emocionalne inteligencije. 

Zbog svega gore navedenog, smatram da bi što više sadržaja kojima se razvija emocionalna inteligencija trebalo što pre uvesti u formalno obrazovanje.  

O potrebi da nastavnici imaju razvijenu emocionalnu inteligenciju, pisala sam i na: LINK

Milena Mićić

Predlog za unapređenje formalnog obrazovanja: Obavezan master iz Metodike nastave

Ono što se često podrazumeva i stoga retko kada razmatra je da nastavnici koji rade u osnovnim i srednjim školama imaju ažurirana pedagoška znanja i veštine. Međutim, to neretko nije slučaj. Kako za neke predmete (uglavnom iz oblasti prirodnih nauka) nema dovoljno raspoloživih nastavnika, u nastavi često rade oni koji nisu školovani za rad sa decom.

Dakle, jedan broj nastavnika nema dovoljno znanja o procesu učenja, o obrazovnom sistemu zemlje, ili prihvatljivim nastavnim pristupima. To bi možda moglo objasniti izrazito negativan stav prema školi kod učenika od početka predmetne nastave. Veliki broj učenika nižih razreda voli školu i ima odličan uspeh. Zašto je većina nezadovoljna školom kad pređe u više razrede? Evidentan je nesklad između očekivanja nastavnika i postignuća učenika.

Sasvim poseban paradoks je da i na nastavničkim smerovima, Pedagogiju i Metodiku nastave često predaju oni koji imaju veoma malo iskustva ili nikakvo praktično iskustvo u nastavi sa decom. Takođe, dešava se da oni koji vrše nadzor nad obrazovnim procesom nisu stručni ni sa pedagoške ni sa usko stručne strane (npr. nadzornik za nemački jezik je studirao japanski jezik).

Naravno, pedagoška i metodička znanja nisu dovoljna ukoliko nisu adekvatno primenjena. Teško je očekivati od osobe sa niskom emocionalnom/socijalnom inteligencijom da bude dobar nastavnik i kolega jer neće imati autoritet bez obzira na stručnost u oblasti koju predaje. Otuda, po mom mišljenju, potiče izuzetno velika frustriranost nekih nastavnika kontekstom u kome rade.

Moguće rešenje u vezi sa ovim vidim u obaveznim master studijama u oblasti Metodike nastave za one koji žele da rade u školi. Pored nastavnih pristupa, metoda i tehnika, ove studije bi trebalo da uključuju stvarno razumevanje koncepta celoživotnog učenja, kao i razvoj kritičkog mišljenja, te emocionalne i socijalne inteligencije nastavnika. Naziv studija bi, umesto Metodika, mogao biti i Celoživotno učenje ili nešto drugo što bi obuhvatalo sva pomenuta znanja i veštine.

Milena Mićić

Predlog za unapređenje formalnog obrazovanja: Izbaciti udžbenike iz nastave u osnovnoj školi

Od profesora, roditelja i učenika osnovnih škola često se mogu čuti negativni komentari o udžbenicima iz kojih učenici uče (preskupi, preteški, preopširni tekstovi, neprilagođeni uzrastu i Nastavnom planu i programu, netačne ili zastarele informacije, pravopisne greške, itd).  Zašto su onda još uvek obavezni za učenike?

Mnogi profesori loš kvalitet udžbenika navode kao razlog diktiranja na času, čime se "traći" dragoceno vreme. Zar ne bi bilo bolje da svaki profesor svojim učenicima, u elektronskoj formi umesto udžbenika,  unapred dostavi radni materijal (tekst, linkove za tekstualnim, audio  i  video sadržajima) koji učenici  mogu sami štampati?

Radni materijal bi se radio u skladu sa Nastavnim planom i programom, a profesor bi imao slobodu da ga kreira na način za koji misli da je najbolji u uslovima u kojima radi. S obzirom da je u elekronskoj formi, materijal se lako može dopunjavati i menjati za svaku narednu generaciju. Od udžbenika, bi možda, mogla ostati čitanke, zbirke zadataka, radne sveske i sl.

Neke od prednosti:

- materijal u potpunosti usklađen sa Nastavnim planom i programom
- materijal prilagođen uslovima u kojima profesor radi
- materijal se lako ažurira
- nema diktiranja
- nema "nisam bio u školi kad ste to diktirali"
- znatno manji troškovi za roditelje
- lakše đačke torbe


Milena Mićić