Kada će već jednom odlučiti da li će deca u školu ili ne?

Puno je negativnih komentara roditelja na vesti da je malo verovatno da će škole raditi kao pre epidemije. Očigledno je da većina onih koji komentarišu ove vesti preko društvenih mreža ŽELE da deca idu u školu KAO NEKAD a retki dodaju da bi trebalo i strogo poštovati standardne mere opreza.

Drage mame, bake, tetke (tate, dede, ujaci/stičevi ne diskutuju izgleda o ovome toliko kao mi ☺

Nažalost, virus ne haje mnogo za naše ŽELJE. Možemo mi da filozofiramo koliko hoćemo, kovid - 19 je realnost i moramo naći najbolje načine da se izborimo sa svim ovim: da sačuvamo zdravlje i živote i da deca dobiju što bolje obrazovanje. U ovom postu ću izneti svoje mišljenje o nekim komentarima a u drugom dati konkretne predloge kako da naša deca dobiju najbolje obrazovanje u datoj situaciji.

Najčešće primedbe su varijacije sledećih izjava: „Kada će već jednom odlučiti da li će deca u školu ili ne?“, „Kafići i bazeni mogu da rade, a škole ne mogu.“, „Neka deca nose maske u školi i onda su bezbedna.“„Deci je potrebna socijalizacija“, „Nije posao roditelja da podučava decu/zašto plaćamo nastavnike“.

·         „Kada će već jednom odlučiti da li će deca u školu ili ne?“

Ova odluka ne zavisi od VOLJE ili ŽELJE ministra, direktora škole ili učitelja. Odluka se donosi na osnovu procene epidemiološke situacije. Ministarstvo mora da se ponaša ODGOVORNO najpre prema bezbednosti dece, pa tek onda prema obrazovanju dece, da ima više razrađenih scenarija i da u septembru primeni onaj koji odgovara stanju epidemiološke situacije. Podaci ukazuju da raste broj dece bez hroničnih oboljenje na raspiratorima. Zamislite da se donese odluka da se ide u školu i da neko prethodno zdravo dete nastrada od virusa? Ko bi bio ODGOVORAN? Sasvim drugo pitanje je kako osigurati kvalitetno obrazovanje (ono ne mora da bude u školskim zgradama) ako situacija potraje. 

·         „Kako kafići i bazeni mogu da rade, a škole ne mogu?“

U najvećem broju slučajeva bazeni,  treninzi i kafići su na otvorenom. Deca idu na bazene, na treninge, u kafiće po svojoj volji i volji svojih roditelja. Ako se odluči da se u školu ide, to je obavezno, dakle, mimo volje i dece i njihovih roditelja. Govorimo o nekoliko sati u zatvorenom malom prostoru učionice, pet puta sedmično, gde ukoliko neko ima kovid, zaraza druge dece i nastavnika je skoro zagarantovana. Ne možete decu, posebno mlađu, kao životinje vezati za prostor od dva metra.

·         „Neka deca nose maske u školi i onda su bezbedna.“

Nošenje maske smanjuje VEROVATNOĆU da zarazimo druge, a ne garantuje da se to neće desiti. Pitanje je i kako će deca izdržati da budu stalno pod maskama i da li je to zdravo za njih, te da li će to uticati na njihovo zdravlje. „Činjenica je da stalno i dugo nošenje zaštitnih maski dovodi do brojnih zdravstvenih problema, a neki od tih problema u budućnosti mogu značajno da ugroze zdravlje deteta. Takođe na tom delu kože se ubrazno razvijaju gljivice i alergije. Tu je i problem sa decom koja boluju od astme i imaju problema sa disanjem i raznim alergijama.  Ova deca nikako ne mogu nositi zaštitne maske, a naterati dete koje ima astmu da nekoliko sati dnevno nosi zaštitnu masku, može biti i opasno po detetov život.“

·         „Deci je potrebna socijalizacija.“

Tačno. Socijalizacija u školi može da bude i dobra i loša. Postoje načini da se deca socijalizuju i van škole. Nemaju drugara van škole? Zašto? To je pitanje za Vas i Vaše dete.

·         „Nije posao roditelja da podučava decu/zašto plaćamo nastavnike.“

Uvek se razočaram kada čujem ovako nešto i kao roditelj i kao prosvetni radnik. Ogromna većina uspešnih učenika ima veliku podršku roditelja koji učestvuju u obrazovanju svoje dece svojim primerom, razgovorima u kući, parku...zajedničkim gledanjem edukativnih emisija, putovanjima, čitanjem knjiga, itd. Čak je i Tesla imao roditelje koji su ga podržavali u sticanju znanja.

Nastavnici nisu izabrali da ne rade u učionici i nisu nikako bili besposleni tokom onlajn nastave. Sve ovo je po prvi put prešlo najviše „preko njihovih leđa“. Šta više, bili su daleko zauzetiji neko u slučaju „klasične“ škole (odgovaranje na poruke i mejlove učenika, roditelja, direktora, Ministarstva, pregledanje domaćih zadataka, itd). Naravno, trebalo bi onlajn nastavu unaprediti i naći načine da nastavnici provode vreme sa učenicima "oflajn" na što bezbedniji način (npr. nastava u prirodi).

Dobra strana iskustva većine roditelja u podučavanju svoje dece je što sada retko ko sumnja u značaj i obim posla prosvetnog radnika u „klasičnim“ školama ☺

PRAVA REFORMA OBRAZOVANJA NIJE SAMO REFORMA FORMALNOG OBRAZOVANJA VEĆ PRIMENA PRINCIPA CELOŽIVOTNOG UČENJA

Iako deklarativno prihvaćeno i naglašeno  i u strategijama obrazovanja i Republike Srpske i Srbije, celoživotno učenje je koncept koji nije jasan ni mnogim prosvetnim radnicima.

Kada sam u jednom upitniku u vezi sa delotvornošću nastave engleskog jezika upotrebila termine neformalno i informalno obrazovanje, skoro svi anketirani nastavnici su me pitali šta znače ti termini. I danas, kada preko fejsbuka polemišemo o nastavi, situacija izgleda nije bitno drugačija.

Stoga, kada govorimo o reformi obrazovanja, većina nastavnika i roditelja isključivo se fokusira na formalno obrazovanje (osnovna i srednja škola, fakultet). I tu odmah nastanu nesporazumi, neretko praćeni vrlo uvredljivim rečima.

Dakle, celoživotno učenje se odvija u okvirima formalnog (osnovna i srednja škola, fakultet), neformalnog (kursevi) i informalnog obrazovanja (samostalno učenje).

Formalno obrazovanje, zbog svoje kompleksnosti,  prirodno ide sporije u korak s vremenom i u manjoj meri uzima u obzir individualne potrebe učesnika, kontekst u kom žive, ograničenja koja su im nametnuta, početna znanja, motivaciju, itd. Ovo, naravno, ne znači da bi formalno obrazovanje trebalo da stagnira!  Međutim, zbog pomenutih karakteristika formalnog obrazovanja, neophodna je dopuna u vidu neformalnog i informalnog obrazovanja. Nerazumevanje ovoga utiče i na nerealno visoka očekivanja javnosti od nastave u formalnom obrazovanju.

Konkretno, roditelji bi morali znati da učenici neće dobiti zaokružena znanja u školi i da, ukoliko žele STVARNO obrazovanje, učenici se moraju angažovati i van škole. Kod nas, u 21. veku, u digitalnoj eri, nema opravdanja za neobrazovanje i svaljivanje sve krivice na nastavnike i formalno obrazovanje. Ako roditelj želi da njegovo dete ima funkcionalno znaje jezika, ne sme misliti da će ga dete dobiti u okviru nastave u školi. Ne mora dete da ide na kurseve – može da jezik usvaja preko crtanih i drugih filmova, edukativnih emisija, itd. Isti slučaj je sa svim drugim predmetima ( imate, npr. sjajnih dokumentaraca i filmova preko kojih možete učiti istoriju i geografiju, odličnih besplatnih turorijala na jutjubu za fiziku, hemiju, matematiku...).

Lično, budućnost formalnog obrazovanja vidim u mentorskom radu nastavnika i nastavnom planu i programu koji će biti vodič u snalaženju u obilju informacija. Dakle, učenicima je potrebno da stručnjaci selektuju najznačajnije informacije. Nastavnik kao izvor znanja je zamenljiv u vremenu ubrzanog tehnološkog razvoja. Međutim, kao mentor u osvajanju lavirinta znanja i životnih veština koji pruža emotivnu podršku, verovatno će biti sve traženiji.  

Milena Mićić

O AUTORU

ENGLESKI JEZIK: RAZUMEM DOSTA, ALI SLABO GOVORIM

Želite da najpre dobro govorite i razumete engleski, a da kasnije razvijate veštine pisanja i čitanja? Ne planirate da budete profesor engleskog ili prevodilac? Ako klimate glavom, ovaj tekst je za Vas.

Ukoliko razumete engleski jezik a niste zadovoljni svojom veštinom govora, niste izolovan slučaj. To se dešava iz više razloga, od kojih su neki:

-          učili ste engleski samo u školi i verovali ste da je to dovoljno;

-          upisali ste kurs engleskog i napustili ste ga jer niste bili zadovoljni brzinom i sadržajem kursa;  

-          niste bili motivisani da ga učite, tj. engleski za Vas nije imao lični značaj;

-          pokušavali ste sami, ali niste imali dovoljno discipline da održite ritam rada.

Da bi naredni pokušaj učenja bio delotvoran, samo uradite suprotno i verujte u suprotno ☺

Formalno obrazovanje nije najbolje mesto za usvajanje bilo kakve veštine. Da bi ste nešto zaista savladali, potrebna je sloboda da se greši. Što više grešite u školi, to Vam je niža ocena. Nije čudno što  niste razvili veštinu govora u školi. Više o „školskom“ engleskom pročitajte ovde: Da li engleski može da se nauči u školi?

Rezultati ulaznog pismenog testa (koje neke škole jezika uzimaju  kao jedini pokazatelj  nivoa znanja) nisu merilo veštine govora. Test može pokazati da je Vaš nivo engleskog za početni kurs,a da Vi znate mnogo više. Profesor engleskog koji razume proces učenja znaće kako da za relativno kratko vreme aktivira Vaše pasivno znanje i to će dovesti do fluentnosti u govoru. Za tako nešto nisu potrebni udžbenici, nije potrebno da deklamujete glagol to be u sadašnjem vremenu, da dosledno dodajete nastavak – (e)s na treće lice jednine glagola u Present Simple li da razlikujete pridev od priloga. To je važno, ali ne za onog ko nema fluentnosti u govoru ni u osnovnoj komunikaciji. Kada moj student ne govori tečno engleski, dobija od mene najpre kratke aktuelne i zanimljive tekstove i spisak najpotrebnijih fraza i reči za naše ljude za opštu komunikaciju. Nema eksplicitne gramatike, odmah pričamo. Učite da vozite bicikl tako što ga VOZITE, a ne tako što učite O BICIKLU. Tako je i sa jezikom. Paradoksalno, što god se manje insistira na tačnosti govora, to učenik tačnije govori (zadovoljan svojim komunikativnim veštinama koje ulivaju novo samopouzdanje). "Poliranje" se radi nakon završenih osnovnih radova.

Radite na unutrašnjoj motivaciji za učenje. Ona znači mnogo više od nametnute potrebe ili želje za znanjima i veštinama. Razmišljajte na koji način bi znanje engleskog moglo da Vas promeni na bolje kao ličnost. Da li biste bili komunikativniji, da li biste imali više samopouzdanja, na primer? Imajte stalno na umu razloge do kojih ste došli. Ako nema unutrašnje motivacije za učenje jezika, samo uzalud trošite novac i vreme. 

Angažujte profesora engleskog uz kog ćete zavoleti engleski jezik i steći disciplinu da samostalno unapređujete svoj govor putem interneta.

Milena Mićić  (O autoru )

Čekate bebu ili imate dete od tri godine ili manje? Želite li da Vam dete bude dvojezično još u detinjstvu? Pročitajte i: Zašto rana dvojezičnost i kako do nje?