Iako se kod nas ne praktikuje i ne propagira učenje čitanja, pisanja i apstraktne matematike na uzrastu od 3 godine, mnogi portali nekritički preuzimaju strane tekstove o ranom učenju koji se kod nas interpretiraju kao preporuka "ne baviti se decom osim kao sa životinjama - smeštaj, hrana, šoping ture, igra i maženje kad to odgovara vlasniku".
Evo šta o ovome kaže Ana Vladimirovna Semjonovič, neuropsiholog, doktor psiholoških nauka, profesor na Katedri za kliničku psihologiju…
Privikavanje deteta na elementarni dnevni raspored je deo pripreme za školu. to se počinje već od 2-3. godine. Dete uči da je doručak tad i tad, ručak tad i tad. Fudbal se igra u toj i toj odeći, u pozorište oblačimo to i to.
Iz nekog razloga svi smatraju da saznajni procesi počinju tek kada je dete selo za sto i počelo da piše slova. A razvoj saznajnih procesa odigrava se zapravo i dok mama i dete šetaju kroz šumu i ona pita: "Vidi visibaba. Kakva je ona? Kakve su njene latice?" I zajedno sa detetom "savladava gradivo". A onda kaže: "A evo ljubičice?" Potom pita: "Šta ti misliš, po čemu su njih dve slične a po čemu se razlikuju? I ovo je cvet i ovo je cvet." Eto, to je razvoj saznajnih procesa. Kao neuropsiholog, uveravam vas da je to najbolja moguća "priprema za školu" u uzrastu 3–4 godine.
Isto to može da se radi dok dete sedi za stolom a mama ga pita: "Šta misliš, da li mi sada ručamo ili doručkujemo? A šta to imamo na stolu što nije bilo kada smo doručkovali?" Još je bolje ako mu dok postavljaju sto postavlja pitanja. Može da na primer zapita: "A šta ćemo staviti pošto ćemo da ručamo? Hoćemo li staviti čaše ili šolje?" I to je takođe razvijanje saznajnih procesa.
A kada baka čita unučetu priču naglas – nije li i to razvoj njegovih saznajnih procesa… A šta vidimo u praksi?
Postoji zakon: svaki razvoj kreće od očiglednog ka apstraktnom. Ako učimo dete od tri godine da piše slova i brojeve, mi taj zakon okrećemo naopačke. A zakoni psihologije i evolucije moraju se izvršavati postojano, oni su jednako univerzalni kao Njutnovi zakoni. Narušavanje je moguće jedino na svoj rizik.
Ne govorim ovde o deci koja sa četiri godine sama vrlo lepo uče da čitaju. Ali praviti od toga univerzalni program razvoja, po mom mišljenju nije korektno.
Danas ima mnogo školica za razvoj umetničkih sposobnosti i roditelji praktikuju da u njih upisuju decu pre škole. Kako vi to komentarišete?
Neka to bude razvoj umetničkih sposobnosti tipa dramskih radionica, crtanje… Ali neka slova i brojeve ostave na miru.
Stanovište neuropsihologa smo saznali. A imate li vi lično, proživljeno iskustvo u pogledu ranog razvoja?
Ja sam sa tri godine naučila bez problema da čitam, istovremeno sam učila i engleski i muziku. Ali ja sam imala bake i tetke koje su mi kad sam imala tri godine formulisale tezu koju sam naučila kao azbuku: "Tvoja sloboda se završava tamo gde počinje sloboda drugog čoveka."
Pre dvadeset godina, kada je još postojala institucija bake, institucija normalnog lepog vaspitanja, mnogo ćoškova je na vreme ispeglano. Sada toga nema i nema ničega umesto toga. I zato, u celini sa orijentacijom na rani intelektualni razvoj, već danas se može izazvati emocionalno osiromašenje dečje populacije. Upravo to me plaši najviše od svega.
Нема коментара:
Постави коментар