ZAŠTO NAS JAVNOST NE SHVATA?

Kad pogledam postove u grupi "Prosvetni radnici" na fejsbuku, ne mogu a da ne primetim nepoverenje, razočaranost, sarkazam i pesimizam koji odnose prevagu nad primerima dobre prakse, podrškom dobrim idejama i verom da se ono što nije savršeno može popraviti i unaprediti. To posebno "bode oči" kada posećujete slične grupe kolega u Hrvatskoj ili BiH, na primer. Zašto smo toliko različiti? Odakle njima poverenje prema kreatorima obrazovne politike ili kako uspevaju da održe nivo (uglavnom) kulturne i argumetovane rasprave? Tačno je da su plate u prosveti više u Hrvatskoj i u BiH, ali nisam ubeđena da su kolege "tamo" zadovoljne primanjima. Dovoljno je da provirite u učionice u državnim školama u Republici Srpskoj i da shvatite da su uslovi za izvođenje nastave daleko povoljniji u Srbiji. Ipak, iz nekog razloga, u Republici Srpskoj još uvek nisam srela duboko ogorčenog nastavnika ni u realnom ni u virtuelnom svetu. Takođe, čini mi se da roditelji i šira javnost najamanje imaju poverenja prema nastavnicima u Srbiji.



Deo odgovora na pitanje "zašto" mogao bi biti u demonstriranju nekritičkog mišljenja kojim obiluju tekstovi koji se bave pitanjima prosvete u Srbiji. Prirodno je da kada i kao laik pročitate nekritičan tekst, osećate svesni ili nesveni otpor prema iznetim mišljenjima, generalizacijama, autorima i prosveti uopšte. Dobre ideje iz teksta, u takvim slučajevima, postaju "kolateralna šteta".

Navešću primere. U nedavnom tekstu po naslovom " Srpska prosveta na stubu srana (1): Ko je ponizio školstvo u Srbiji" prvi pasus:

"  I tako od 2002. godine sprovode se reforme, sve grđa od grđe, počev od ozloglašenih "prosvetitelja" ministra prosvete Gaše Kneževića i psihologa Tinde Kovač-Cerović, koja je godinama drmala školskim reformama. Rezultat je da su čitave generacije đaka funkcionalno nepismene, jer ne razumeju šta su pročitali, a popunjavanje računa za struju im je na nivou nepoznate hemijske formule."  

Nisam sigurna da postoji direktna uzročno - posledična veza između pomenutih reformi i funkcionalne nepismenosti đaka. Pre bih rekla da je to posledica dominantnog vrednosnog sistema  u čitavom društvu u Srbiji. Na koji način je, na primer, reforma sprečila učenike i nastavnike da savladaju popunjavanje "računa za struju"? Ostatak teksta daje zanimljive i pronicljive uvide, ali da li će ga neko "ozbiljan" pročitati posle takvog uvoda i rečnika koji odaje izraženi ego sveznajućeg kritičara za kog su ostali eksperti samo pod znacima navoda.

Pogledajmo i tekst "Srpska prosveta na stubu srama (3): Gladan  nastavnik je opasan".

"...a što aktuelnog ministra tiče, nije on prvi srpski ministar koji se minimalno meša u svoj posao. On se samo naslonio na plejadu onih koji postaju ministri a da unapred nisu bili spremni na taj posao, i koji se upoznaju s njim tek onda kada stupe na dužnost - ispričao nam je jedan od članova Unije sindikata prosvetnih radnika uz insistiranje da ostane anoniman i molbu da razumemo tu njegovu želju.

Pa, kako je mogao da se upozna s poslom? -:) Da se to znanje ne prenosi genima? -:) Takođe, ne znam kako neko može da sve ubacuje u isti koš: kakva je sličnost između Obradovića i Verbića? Ako postoji, trebalo bi je objasniti.

Sličnih primera ima mnogo i gore izneto je navedeno kao ilustracija poente. 

Slično je u slučaju rasprava o radnom vremenu nastavnika. Oni koji nisu u prosveti vide samo kada nastavnik dolazi ili odlazi s posla i iz toga izvode zaključak da nastavnici nemaju osmočasovno radno vreme. Grešimo kada agresivno trvrdimo da radimo i više od toga. Ono na šta kritičari upućuju je da mi imamo slobodu da upravljamo barem polovinom svog osmočasovnog radnog vremena. Dakle, ja danas možda imam dva časa i vratiću se kući u 10 ujutru. Možda ću raditi do deset uveče na pripremama za nastavu, ali ću sama određivati tempo rada, što, istini za volju, mnogima nedostižno.  Dalje, moramo biti i samokritični - ne pripremamo se baš svakog dana satima za nastavu (posebno ako imamo radnog iskustva), a ima i onih koji se malo ili nimalo ne pripremaju.
Letnji i zimski raspusti. Racionalni direktori će retko tražiti od nas da dolazimo svaki radni dan na posao zimi kada učenici nisu tu barem zbog uštede na grejanju. A kakve su nam aktivnosti u prvoj polovini avgusta kada dođemo sa odmora, na primer? Zaista mislim da bismo mnogo bolje bili shvaćeni kada bismo priznali prednosti rada u prosveti i na toj bazi pričali o onome šta bi trebalo popraviti.

Gotovo da nema osobe koja nije osetila posledice zalutalih u prosvetu. Sada kada smo roditelji, u nama tinja strah da će i naše dete naići na slične koje će mu, u najmanju ruku, zgaditi obrazovanje. Takođe, pozitivnih primera je mnogo, ali sećanja nabijena negativnim emocijama su mnogo jača (i nauka se slaže po tom pitanju). Setimo se koliko smo puta sagli glavu dok se naš nesavesni kolega neprimerenim rečnikom obraćao učeniku. Ne želimo da se zameramo kolegama, a mislimo " zaboraviće dete". A takva deca su možda baš ona koja su "alternativnim" putevima došla u poziciju da od njih zavisimo. Osveta loših đaka - da li je i to "loših" genralizovano nekritički?

Vanškolsko obrazovanje i vaspitanje u ranom detinjstvu – jedno zapažanje

Čini mi se da su stavovi prema vanškolskom obrazovanju, a naročito prema predškolskom obrazovanju i vaspitanju kod nas polarizovani: veliki broj roditelja ima izrazito pozitivan ili naglašeno negativan stav prema važnosti predškolskog obrazovanja i vaspitanja (vrtići, klubovi, edukativne radionice, itd).

Tako, sa jedne strane imamo roditelje koji, npr. često pored osmočasovnog boravka u vrtiću, decu upisuju na više različitih dodatnih programa za koje dete ne pokazuje entuzijazam (strani jezici, balet, sport, klavir, itd) verujući da je to deo odgovornog ponašanja roditelja u 21. veku koji na taj način stvara osnovu za kasniji uspeh u akademskom i ličnom životu deteta. Sasvim suprotnog su stava mnogi roditelji koji veruju da bi deci trebalo dati gotovo punu slobodu u izboru aktivnosti koje im se nude u okvirima njihovog domaćinstva, javnih igrališta, igraonica, u angažovanju baka i deka, itd. Ovako ekstremni stavovi, čini mi se, da potiču od nedovoljnog sagledavanja svih aspekata, nazovimo ih, „istočnjačkog“ i „zapadnjačkog“ pogleda na obrazovanje i vaspitanje.

Roditelji iz prve grupe, svesno ili nesvesno, pripadaju tipu modernog „istočnjačkog“ roditelja iz zemalja koje se mogu ponositi vodećim mestima na mnogim listama najboljih „akademaca“ (Japan Južna Koreja, Singapur, Kina). Uspeh ovih zemanja na PISA i drugim testovima, obrazlaže se napornim učenjem i zalaganjem od najranije životne dobi. Ono što se, međutim, zaboravlja je da ovi testovi (pored značajnih uvida o funkcionalnom znanju) ipak pokazuju u kojoj meri su učenici u stanju da reše TESTOVE. Dakle, njihovi školski sistemi su usmereni na uspešno polaganje testova, a ne na sveobuhvatno obrazovanje koje uključuje mnogo više od odličnih ocena ili bodova. To, naravno, ne znači da ljudi iz ovih zemanja nisu dovoljno obrazovani, već da to nije u direktnoj uzročno – posledičnoj vezi. I što je važnije, ovde se često zaboravlja koliko je važno da dete u toku svakog dana ima dovoljno vremena za slobodnu igru samo ili i društvu. Dete mora da ima i dovoljno fizičke aktivnosti u toku dana i da boravi u prirodi i na čistom vazduhu. Ukoliko je dete preopterećeno obavezama, prvi znaci nerazumog pristupa ispoljiće se u detetovoj razdražljivosti, umoru, bezvoljnosti, nezainteresovanosti za obrazovne sadržaje  i drugim negativnim stanjima. 

Roditelji „zapadnjačkog tipa“ će možda navesti primere poput Finske koja je i dalje i prvih dvadeset najbolje rangiranih zemanja kada je školstvo u pitanju. Finski sistem je potpuno suprotan od gorenavedenog. Deca kreću u školu sa sedam godina, predškolski programi nisu obavezni (ali ih većina dece pohađa), malo domaćih zadataka, manje vremena provedenog na obaveznim časovima, više boravka u prirodi, više slobode kretanja na časovima, itd. Površno gledano, iz ovog bi se mogao izvući zaključak da će dete „prirodno i spontano“ sa puno samopouzdanja (jer nije tlačeno programom) postići svoj puni potencijal ako ga uključite u što manje organizovanih aktivnosti  (ili ni u šta) pre škole ili van škole. Ovde se ne uzima u obzir potpuno drugačija kolektivna svest naroda koji u svakodnevnim aktivnostima pokazuje svoj nivo obrazovanja i koliko vrednuje obrazovanje, što se, naravno, nesvesno, prenosi i na decu. U porodičnom i javnom okruženju, gde se prema deci  postupa sa puno ljubavi i razumevanja, gde se čitaju dobre knjige, gledaju edukatvni emisije, kritički diskutuje i izražava poštovanje prema obrazovanju, dete spontano i prirodno uči uz mnogo manje svesnog napora i negativnih emocija. S obzirom na činjenicu da malo naših porodica živi ovim stilom, većina naše dece uz ovakav pristup dolaze u prvi razred bez znanja i veština koji se podrazumevaju za njihov uzrast (npr. ne znaju da drže olovku, slabe pažnje, nerazvijenih socijalnih veština, bez osnovnih matematičkih pojmova,  itd). 

Jasno je da nismo ni Korejci a ni Finci. Neki roditelji će prebrojati aktivnosti u koje su uključili svoje dete, a neki će se utešiti mišlju da nisu dete ničim „opterećivali“. Nijedna krajnost nije dobra ni u čemu, pa ni ovde. Ukoliko imamo "baka i deka servis" ili nešto slično, naše dete ne mora da bude u vrtiću osam sati - neka bude četiri, pa onda na porodični ručak u krugu uže i šire porodice, a onda slobodna igra (koje mora biti i u vrtiću), kvalitetno vreme sa roditeljima i možda jedna do dve vanškolske aktivnosti organizovanog tipa nedeljno. Kako ćemo znati da smo našli pravu meru? Prava mera je SREĆNO DETE. 

KAKO DA DETE USVAJA ENGLESKI KOD KUĆE

Koliko smo kompetentni da govorimo o obrazovanju?

Da li ste:

- bili sjajan đak (odličan i/ili darovit) u nekoj renomiranoj školi i student na nekom cenjenom univerzitetu?
- radili kao nastavnik u predškolskom, u svim razredima u osnovnoj i srednjoj školi i u visokom obrazovanju?
- radili u neformalnom i informalnom okviru?
- radili kao nastavnik na seoskom i na gradskom području?
- radili kao nastavnik u inostranstvu?
- kao đak imali iskustva u učenju sa sjajnim profesorima i onima koji ne bi smeli da rade u prosveti?
- kao nastavnik imali iskustva u radu sa sjajnim profesorima i onim koji ne bi smeli da rade u prosveti?
- učestovali u obuci drugih nastavnika?
- bili u organima upravljanja neke obrazovne institucije?
- radili u Ministarstvu obrazovanja ili nekoj instituciji koja se bavi kvalitetom obrazovanja?
- i sami svakodnevno uključeni u celoživotno učenje?
- zadovoljni postignutim u svom životu?
- roditelj?

 Pogledajte i:  Zbog čega je bitno iskustvo u različitim obrazovnim kontekstima?

Ukoliko "nismo" barem nešto od navedenog, to je siguran znak da imamo još mnogo da naučimo pre nego što budemo mogli da sagledamo kompleksnost onog što podrazumevaju obrazovanje i školovanje. Stoga, svaka ozbiljna rasprava trebalo bi da ima za cilj proširivanje saznanja kroz sagledavanje aspekata koji nude drugi. Ovaj blog je doprinost tom cilju i poziv na kvalitetan dijalog.

Da li je u obrazovanju baš sve tako crno?

Plate prosvetih radnika koje vređaju dostojanstvo čoveka, nerazumevanje i nedovoljno poštovanje koje prema prosveti pokazuju učenici, roditelji i šira javnost, ubeđenost da postoji zla namera da se kvalitet obrazovanja sruši kako bi se lakše manipulisalo neobrazovanom masom i obezbedio stalni priliv jeftine radne snage, sumnja u moderne načine podučavanja, nostalgija za nekim boljim danima – sve su to nedoumice sa kojima se susreće gotovo svaki nastavnik.

Kada sam odlučila da budem prosvetni radnik (imala sam 10 godina), čini mi se da mi je bilo jasno da će taj moj izbor značiti i finansijske teškoće (brzo su stigle devedesete). Kako sam shvatila da moja sreća ne zavisi od onoga što se može kupiti novcem, ali i da kao čovek imam osnovne potrebe  na koje će se nadovezati potrebe moje porodice, odabrala sam da budem profesor engleskog  jezika jer mi to nudi širu mogućnost izbora.  Kao strasni obožavalac jezika, filozofije, psihologije i književnosti, shvatila sam da jedino studije engleskog jezika mogu, u mom slučaju, da zadovolje i moje potrebe i želje, a sve ostalo mogu sa studiraju oni koji su dovoljno finansijki „obezbeđeni“ da ne moraju živeti od plate. 

Kao "odlikaš" u Šabačkoj gimnaziji bez problema sam upisala i završila studije na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Uspela sam i da dobijem vizu za šestomesečno stručno usavršavanje u Veliko Britaniji, što nije bilo nimalo lako. Tamo sam imale i priliku da vidim neke prednosti i mane njihovog obrazovnog sistema. Tokom svog školovanja u formalnom obrazovanju imala sam čast da mi predaju učiteljica i profesori koji su me najpre svojom ličnošću  inspirisali da i sama postanem prosvetni radnik, a potom i da inkorporiram u svoj nastavnički poziv ono što sam od njih naučila. Nažalost, imala sam prilike da posvedočim i o postojanju onih zbog kojih vam se, ako ne razmišljate kritički, može ogaditi škola, pa i kompletno obrazovanje (znate one večito ogorčene, sarkastične, maliciozne, pune predrasuda, sa neažuriranim stručnim znanjima i informacijama na polju razvoja pedagodije i psihologije, itd - "Hej, nismo mi krivi što ste napravili pogrešne životne izbore. Mi čak i ne želimo biti na vašim časovima. Mi smo osuđeni na vas!", viče učenik/student u meni). 

Da postoje ozbiljni problemi u prosveti u Srbiji, uverila sam se radeći i kao nastavnik u jednoj osnovnoj školi. Iz tog iskustva  sagledala sam značaj  uprave u školstvu i koliko je važno da direktor škole ima  adekvatno obrazovanje, neupitnu diplomu, poštovanje kolega, učenika i svojih sugrađana, stabilno psihičko stanje i da nema dosije u policiji. Par godina sam sa mnogobrojnim kolegama i koleginicama pokušavala da "ispravljam krive Drine", a onda sam spakovala kofere i kao delfini iz Adamsovog dela Autostoperski vodič kroz galaksiju ,otišla uz pozdrav: " So long and thanks for all the fish!"Nisam smela sebi da dozvolim da postanem sarkastična i ogorčena i tako nekoj drugoj deci ogadim obrazovanje, pošaljem poruku da se pošten rad ne isplati i da nemamo izbora. 

Danas radim posao koji volim, a i dalje uživam u svojim hobijima -  internet mi nudi bezbroj mogućnosti da se gotovo besplatno edukujem u oblasti koja me zanima. Na predavanja generalno dolazim sa puno elena i sa radošću delim sa đacima i studentima najnovije inspirativne edukativne materijale na engleskom jeziku. Koristim prednosti modernog sistema podučavanja u kombinaciji sa dokazano dobrim "tradicionalnim". Razmišljam o onome što mi đaci/studenti govore – često su to sjajni uvidi. Neopisivo me raduje „iskra“ radoznalosti i želje za učenjem u očima onih do kojih sam uspela da doprem. I znam da ću istrajnošću i strpljivošću „stići“ do mnogih. Još uvek ne mogu do svih – možda je to nerealno očekivanje, a možda zahteva više znanja, truda i strpljenja. Osećam poštovanje prema meni i mom radu , a to znači još veću odgovornost. Posebno se bavim odraslima koji su do sada bili neuspešni u učenju jezika, kao i decom predškolskog uzrasta. Iskrena posvećenost se ipak na duže staze isplati. Osećam se ispunjenom što mogu nekome da pomognem da oseti radost učenja i usvajanja jezika. Ne manjkaju ni ponude za posao iako je broj kolega na Birou trocifren. 

Majka sam i supruga. Nastojim da kod svoga deteta razvijem prirodnu potrebu za učenjem u najširem smislu i da ga držim podalje od "crno - belog" pogleda na svet. Verujem da dete najpre usvaja ono što vidi u svojoj porodici, tako da moje dete raste u domu u kom se puno smeje, igra, kritični raspravlja, ne govori ružno o drugima, u kom se svakodnevno čitaju knjige i gledaju obrazovne emisije. Svaki dan me zadivi onim što je "pokupio" onako usput: visokom emocionalnom i socijalnom inteligencijom, engleskim jezikom, informacijama koje ukazuju na visok stepen opšteg znanja za njegov uzrast. Već mi sada izgleda da je malo verovatno da će neka " zla namera da se kvalitet obrazovanja sruši" imati uticaja na njega, da će biti deo  "neobrazovane mase kojom će se lako manipulisati" ili jeftina radna snaga nekom zlom poslodavcu. Naravno, mnogo ipak zavisi od njega.

Zbog čega je bitno iskustvo u različitim obrazovnim kontekstima?

Da bismo imali celovitiju sliku o sveukupnom obrazovnom sistemu jedne zemlje, verujem da je potrebno  imati  različita  iskustva i razvijeno kritičko mišljenje.

Tako, ukoliko ste pohađali neku renomiranu školu i cenjen univerzitet, verovatno ste bili u prilici da gledate i slušate kako rade izvanredni nastavnici uz dobro osmišljene programe. Ukoliko ste još i u takvim obrazovnim institucijama bili odličan đak i student, znači da ste razumeli i ispunili njihova očekivanja. A, možda ste daroviti?  Da li su nastavnici umeli da prepoznaju darovitost (to nije uvek karakteristika odličnog đaka)? Da li ste imali i ružna iskustva u toku svog obrazovanja? Da li je bilo i onih koji ne zavređuju poverenje koje im je dato kada su dobili posao u prosveti? Na svakog dobrog natavnika, koliko je takvih bilo?

Ako ste imali prilike da radite na različitim nivoima u formalnom obrazovanju (npr. profesor stranog  jezika može raditi od predškolskog, pa sve do visokog obrazovanja), verovatno ste primetili da većina dece voli školu do petog/šestog razreda, a da se pozitivan stav prema školi drastično menja čak i kod uspešnih učenika. Zašto? Da li škola do pomenutog uzrasta više odgovara obrazovnim potrebama i mogućnostima đaka? Šta se realno može učiniti da se situacija popravi? Ako ste radili u seoskim sredinama, primetili ste i da je, pored manjeg broja učenika u odeljenju i boljeg vladanja, nivo postignuća kod učenika generalno niži od dece iz gradskih sredina. Zašto i kako se situacja može promeniti na bolje?

Mnogo profesori stranih  jezika rade u neformalnom okviru (kursevi) i gotovo svaki će vam reći da je delotvornost nastave  u neformalnom okviru (u dobrim institucijama) daleko veća nego u formalnom obrazovanju. Puno je razloga za to: manje grupe sa učenicima koji su sami odabrali da pohađaju određene programe (ili su ih odabrali roditelji), učenici su grupisani po sličnom nivou početnog znanja, itd. Može li se iskustvo u radu u neformalnim programima preneti u nekoj meri u formalne?  Slično je sa iskustvom u radu u drugim obrazovnim sistemima  - imamo sa čime vršiti poređenje. Često tek kada iskusimo nešto strano, jasnije poimamo pravu vrednost onog svog.

Formalni obrazovni okvir ima više interesnih strana. Jedna od njih su nastavnici. Ostali su učenici, roditelji, Ministarstvo, itd - dakle, svi oni koji utiču na obrazovni proces. Npr. nastavnik koji nije radio u Ministarsvu obrazovanja ili drugim  institucijama  koje se bave kvalitetom obrazovanja verovatno će  imati problem da shvati sa kakvim se problemima tamo susreću. Roditelji su posebno važna interesna strana. Kako formalni obrazovni sistem postoji najpre zbog dece i mladih, neophodno je uzeti u obzir i stavove roditelja jer niko više ne voli i ne poznaje  decu od ogromne većine roditelja. Ne zaboravimo ni da se novac za finansiranje formalnog obrazovanja izdvaja i iz poreza koji plaćaju ti roditelji.

Verujem da niko ne ispunjava sve uslove "sa spiska", što bi trebalo da nas upozori da ima još mnogo toga što bismo morali da uzmemo u obzir pre nego što zauzmemo neki konačan stav o obrazovanju kod nas. Ovo posebno napominjem jer među nama (sudeći po fejsbuku) ima puno ogorčenih “buntovnika sa razlogom” i bez razloga (po mom mišljenju, naravno-:). 

Da li ste nastavnik za formalno obrazovanje?

Želimo da imamo veću slobodu pri određivanju novčane nadoknade za naš posao? Želimo li mnogo veći uticaj na nastavni proces? Želimo da biramo učenike sa kojima ćemo raditi?

               Sjajno, okrenimo se informalnom (npr. privatni časovi) ili neformalnom obrazovanju (organizovani kirsevi)!


Međutim, formalno obrazovanje, nažalost, nije tako fleksibilno jer (između ostalog) uključuje ogroman broj ljudi i više strana koje imaju svoje interese. NPP nam šalje Ministarsvo. Uslovi rada su uglavnom gori od onih u neformalnom i informalnom obrazovanju. Formalno obrazovanje je namenjeno učenicima i studentima koji dolaze sa različitim početnim znanjima, motivacijom, životnom pričom, itd. Dakle, ono postoji zbog svih tih učenika i studenata. Dalje, da se izrazim "zapadnjački", novac kojim se isplaćuju plate nastavnika u formalnom obrazovanju potiče i od naroda koji plaća porez (među kojima su i mnogi roditelji i studenti). Stoga, mesto u formalnom obrazovanju trebalo bi da ima  profesionalac  koji je:

 - zadovoljan svojim životnim izborima i zrači optimizmom (generalno, niko to ne može biti stalno)
-  voli i ima razumevanje za đake i studente koji nisu uvek na časovima zato što to žele,
-  stalno radi na usavršavanju svoje ličnosti, te deluje inspirativno na svoje đake i studente,
-  kritički posmatra svoj rad i unapređuje ga kako bi bio delotvorniji,
-  veruje u celoživotno učenje koje uključuje i neformalno i informalno obrazovanje,
-  razume svoje mesto u kompleksnom sistemu formalnog obrazovanja.

Primeri dobre prakse u obrazovanju

Deca uče znakovni jezik zbog druga u razredu

Linkovi ka odabranim tekstovima

Sadašnje stanje u obrazovanju kod nas (iz ugla jednog roditelja i antropologa): Crno - beli svet srpskog obrazovanja