Zbog čega je bitno iskustvo u različitim obrazovnim kontekstima?

Da bismo imali celovitiju sliku o sveukupnom obrazovnom sistemu jedne zemlje, verujem da je potrebno  imati  različita  iskustva i razvijeno kritičko mišljenje.

Tako, ukoliko ste pohađali neku renomiranu školu i cenjen univerzitet, verovatno ste bili u prilici da gledate i slušate kako rade izvanredni nastavnici uz dobro osmišljene programe. Ukoliko ste još i u takvim obrazovnim institucijama bili odličan đak i student, znači da ste razumeli i ispunili njihova očekivanja. A, možda ste daroviti?  Da li su nastavnici umeli da prepoznaju darovitost (to nije uvek karakteristika odličnog đaka)? Da li ste imali i ružna iskustva u toku svog obrazovanja? Da li je bilo i onih koji ne zavređuju poverenje koje im je dato kada su dobili posao u prosveti? Na svakog dobrog natavnika, koliko je takvih bilo?

Ako ste imali prilike da radite na različitim nivoima u formalnom obrazovanju (npr. profesor stranog  jezika može raditi od predškolskog, pa sve do visokog obrazovanja), verovatno ste primetili da većina dece voli školu do petog/šestog razreda, a da se pozitivan stav prema školi drastično menja čak i kod uspešnih učenika. Zašto? Da li škola do pomenutog uzrasta više odgovara obrazovnim potrebama i mogućnostima đaka? Šta se realno može učiniti da se situacija popravi? Ako ste radili u seoskim sredinama, primetili ste i da je, pored manjeg broja učenika u odeljenju i boljeg vladanja, nivo postignuća kod učenika generalno niži od dece iz gradskih sredina. Zašto i kako se situacja može promeniti na bolje?

Mnogo profesori stranih  jezika rade u neformalnom okviru (kursevi) i gotovo svaki će vam reći da je delotvornost nastave  u neformalnom okviru (u dobrim institucijama) daleko veća nego u formalnom obrazovanju. Puno je razloga za to: manje grupe sa učenicima koji su sami odabrali da pohađaju određene programe (ili su ih odabrali roditelji), učenici su grupisani po sličnom nivou početnog znanja, itd. Može li se iskustvo u radu u neformalnim programima preneti u nekoj meri u formalne?  Slično je sa iskustvom u radu u drugim obrazovnim sistemima  - imamo sa čime vršiti poređenje. Često tek kada iskusimo nešto strano, jasnije poimamo pravu vrednost onog svog.

Formalni obrazovni okvir ima više interesnih strana. Jedna od njih su nastavnici. Ostali su učenici, roditelji, Ministarstvo, itd - dakle, svi oni koji utiču na obrazovni proces. Npr. nastavnik koji nije radio u Ministarsvu obrazovanja ili drugim  institucijama  koje se bave kvalitetom obrazovanja verovatno će  imati problem da shvati sa kakvim se problemima tamo susreću. Roditelji su posebno važna interesna strana. Kako formalni obrazovni sistem postoji najpre zbog dece i mladih, neophodno je uzeti u obzir i stavove roditelja jer niko više ne voli i ne poznaje  decu od ogromne većine roditelja. Ne zaboravimo ni da se novac za finansiranje formalnog obrazovanja izdvaja i iz poreza koji plaćaju ti roditelji.

Verujem da niko ne ispunjava sve uslove "sa spiska", što bi trebalo da nas upozori da ima još mnogo toga što bismo morali da uzmemo u obzir pre nego što zauzmemo neki konačan stav o obrazovanju kod nas. Ovo posebno napominjem jer među nama (sudeći po fejsbuku) ima puno ogorčenih “buntovnika sa razlogom” i bez razloga (po mom mišljenju, naravno-:).